Друга традиција

  • sr_RS

Друга традиција

„За остварење циља наше групе постоји само један врхунски ауторитет – Бог пун љубави који треба да се испољи у свести наше групе. Наше воде су само слуге од поверења; они не владају.“

Одакле Удружење АА добија смернице? Ко њиме руководи? То је загонетка за сваког пријатеља Удружења, за сваког придошлицу. Када им се каже да наше Удружење нема председника који би имао овлашћења да управља, нема благајника који би пазио да ли се плаћа чланарина, нема управни одбор који може да избаци грешног члана у мрак спољашњег света; када им се каже да ниједан члан Удружења АА не може да наређује другом и да захтева послушност – наши пријатељи се зачуде и узвикну: „То једноставно није могуће. Мора да у томе постоји нека цака.“ Ти практични људи затим прочитају други корак и схвате да је у Удружењу АА једини ауторитет Бог пун љубави који треба да се испољи у свести наше групе. Они сумњичаво питају неког искусног члана Удружења да ли све то функционише у пракси. Тај члан – сасвим присебан – сместа одговара: „Да! Заиста функционише.“ Пријатељи промрмљају да им све то звучи нејасно, неуверљиво и прилично наивно. Затим почињу пажљиво да посматрају, да се распитују за детаље историје Удружења АА и ускоро се суочавају с необоривим чињеницама.

Које то чињенице из живота Удружења АА показују да тај наоко непримењив принцип функционише?

Џон Доу , успешан АА, сели се у амерички град који ћемо назвати Мидлтаун. Сада је сам и прибојава се да можда неће моћи да остане трезан, па чак ни да преживи, све док не пренесе другим алкохоличарима оно што је научио од других. Осећа духовни и етички порив да то учини, јер можда стотине алкохоличара пати у његовој близини. Сем тога, недостаје му и његова група АА. Потребни су му други алкохоличари исто онолико колико је он потребан њима. Он посећује свештенике; лекаре, уреднике, полицајце и бармене… и Мидлтаун добија групу АА коју је он основао.
Пошто је основао групу, у почетку је Доу и шеф. Ко други би то био? Међутим, ускоро почиње да дели преузету одговорност с првим алкохоличарима којима је помогао. У том тренутку тај доброћудни диктатор постаје председник комитета који се састоји од његових пријатеља. Они су врх хијерархије групе која се развија – наравно, сви они су именовали саме себе, јер није било никог другог ко би то урадио. И за неколико месеци у Мидлтауну се развија Удружење АА.
Оснивач и његови пријатељи развијају духовни живот међу придошлицама, изнајмљују сале, праве договоре с болницама и ангажују супруге АА које кувају литре кафе. Пошто су људска бића, оснивач и његови пријатељи могу у једном тренутку почети да уживају у свом успеху. Они кажу један другом: „Можда би било добро да и даље имамо контролу над Удружењем у овом граду. Ми смо ипак искусни АА. Осим тога, погледајте само шта смо све учинили за те пијанице. Треба да нам буду захвални!“ Тачно је да су оснивачи и њихови пријатељи понекад мудрији и понизнији од оснивача и његових пријатеља из нашег примера. Али добар део њих није када се нађе у таквој ситуацији.
Тада у групи почињу да се јављају крупни проблеми. Просјаци просе. Усамљена срца цвиле. Проблеми се обрушавају као лавина. И, што је још важније, међу члановима почињу да се чују приче које прерастају у гласан узвик: „Зар ови ветерани мисле да могу заувек да воде ову групу? Организујмо изборе!“ Оснивач и његови пријатељи су повређени и депримирани. Кризе се гомилају, а они моле остале чланове да буду разумни; али, нема помоћи – револуција је започела. Превладаће групна свест.
И тада долазе избори. Ако су оснивач и његови пријатељи добро радили, могу – на своје изненађење – бити изабрани за одређени период. Међутим, ако су се упорно опирали растућем таласу демократије, можда ће претрпети тежак пораз. У сваком случају, група сада има ротирајући комитет с врло јасно одређеном одговорношћу. Чланови тог комитета никако не могу ни да управљају ни да усмеравају групу. Они су слуге. Они понекад имају незахвалну привилегију да обављају свакодневне послове групе. Под руководством председника, они се брину о односима групе с окружењем и организују састанке. Њихов благајник -неко на кога се могу потпуно ослонити – узима новац који чланови прилажу у шешир, похрањује га, плаћа закупнину и друге рачуне и подноси редовне извештаје на пословним састанцима. Секретар се стара да литература буде на столу, води рачуна да се одговори на телефонске позиве и на пошту и шаље позиве за састанке. То су једноставни послови који омогућавају рад групе. Комитет не даје духовне савете, не процењује ничије понашање, не издаје наређења. Сваки члан комитета може бити замењен на следећим изборима ако покуша да учини тако нешто. И тако чланови комитета схвате да су, у ствари, слуге, а не сенатори. Наша искуства показују да се то увек дешава.

Зато у целом Удружењу АА свест групе одређује услове за рад вођа.

То нас води следећем питању: „Да ли Удружење АА има право руководство?“ Најенергичније одговарамо: „Да, има, мада изгледа као да га нема.“ Вратимо се опет смењеном оснивачу и његовим пријатељима. Шта се дешава с њима? Њихово разочарање и њихова узнемиреност се обично смањују и они полако почињу да мењају став. По томе како се понашају, сврставамо их у две велике групе – познате у жаргону АА као „старији државници“ и „уцвељени ђакони“. Старији државник је онај ко увиђа мудрост одлуке групе и ко није киван због промене статуса. На основу свог богатог искуства он веома добро сагледава ствари и вољан је да мирно седи са стране стрпљиво ишчекујући развој ситуације. Уцвељени ђакон је убеђен да група не може без њега; он стално машта о повратку на положај и пати од само-сажаљења. Неки од њих пате толико много да изгубе сав дух и све принципе Удружења АА, па опет почну да пију. Понекад се чини да је пејзаж у Удружењу АА прекривен уцвељеним особама. Готово је сваки ветеран у нашем Удружењу – бар у извесној мери – прошао кроз ту фазу. На срећу, већина преживи и пређе у групу старијих државника. Они чине право и трајно руководство Удружења АА. Они смирено изражавају свој став, а њихово огромно знање и понизно држање помажу да се разреше кризе. Када је озбиљно збуњена, група се обавезно обраћа њима за савет. Они постају глас свести групе; у ствари, то су прави гласови Анонимних алкохоличара. Они не помажу групи зато што имају мандат да то чине; они утичу на друге својим примером. Због таквих искустава ми знамо да ће се на дужи рок свест наше групе – уз савете старијих – показати мудрија од било ког појединачног вође.
Када је Удружење АА имало само три године, збио се догађај који добро илуструје оно о чему говоримо. Један од првих чланова Удружења АА – противно свим његовим жељама – био је приморан да се прилагоди ставу групе. Ево како је он испричао ту причу:
Једног дана сам примењивао дванаести корак у једној њујоршкој болници. Власник, Чарли, позвао ме је у своју канцеларију. ‘Биле, рекао је, ‘мислим да је права срамота што финансијски стојиш тако лоше. Свуда око тебе се ти пијанци опорављају и зарађују новац. Али ти све време проводиш радећи овакве послове и немаш ни пребијене паре. То није поштено.’ Чарли је претурао по свом столу и извадио један стари документ. Додавши ми га рекао је: ‘Ово показује колико новца је ова болница зарађивала двадесетих година овог века. Хиљаде долара месечно. Требало би да и сада стоји исто тако добро, а то би и био случај када би ми ти помогао. Зашто не почнеш да радиш овде? Доделићу ти канцеларију, имаћеш пристојни текући рачун и лепо парче зараде. Пре три године, када је мој главни лекар, Силкворт (Силкwортх) почео да ми говори о идеји да се пијанцима помаже деловањем на њихов дух мислио сам да бунца, али сам променио мишљење. Једног дана ће те твоје бивше пијанице испунити Мадисон Сqуаре Гарде и ја заиста не видим зашто би ти у међувремену гладовао. Оно што ти предлажем потпуно је морално. Можеш постати терапеут аматер – и бићеш успешнији од било ког другог у том послу.’
Био сам одушевљен. Требало је да ме савест неколико пута продрма да бих схватио колико је моралан био Чарлијев предлог. Није било ничег лошег у томе да се постане терапеут аматер. Размишљао сам о томе како Луиза сваки дан долази преморена из робне куће, како тада кува вечеру за масу пијанаца који не плаћају за храну. Размишљао сам о великим сумама новца које сам још увек дуговао повереницима у Wалл Стреету. Размишљао сам о својим пријатељима алкохоличарима који су зарађивали исто тако добро као и пре. Зашто да и ја не будем имућан као они?
Мада сам од Чарлија тражио неко време да размислим, већ сам био одлучио. Док сам се подземном железницом враћао у Бруклин, учинило ми се да ми је Бог једног трена дао одобрење. Била је то само једна реченица, али је била веома убедљива. У ствари, то је била реченица из Библије неки глас ми је рекао ‘Трудбеник заслужује своју плату’. Када сам стигао кући, Луиза је као и обично кувала, а три пијанца су гладно посматрала с кухињских врата. Позвао сам је на страну и саопштио јој сјајну вест. Заинтересовала се, али не онолико колико самочекивао.
Те вечери је био састанак. Мада нико од алкохоличара које смо ми примили на храну још није постао трезвен, неки други јесу. Они су се са својим женама окупили у нашем салону у приземљу.
Одмах сам им рекао све о прилици која ми се указала. Никада нећу заборавити њихова безизражајна лица и погледе које су усмерили ка мени. Уз много мање ентузијазма довршио сам причу. Уследила је дуга тишина.
Један мој пријатељ почео је да говори готово срамежљиво. ‘Ми знамо колико ти је тешко, Биле. И то нас заиста боли. Често смо се питали шта ми можемо да урадимо у вези с тим. Мислим да говорим у име свих овде када кажем да нас то што предлажеш боли још више.’ Његов глас је постао сигурнији. ‘Зар не схваташ’, наставио је, ‘да никада не би могао да постанеш професионални терапеут? Чарли јесте великодушан, али зар не видиш да се не можемо везати за његову или било коју другу болницу? Кажеш да је Чарлијев предлог моралан. И јесте моралан, али ови проблеми се не решавају само помоћу морала. Чарлијева идеја јесте добра, али није довољно добра. Ради се о животу и смрти, Биле, и ту никаква половична решења неће помоћи!’ Моји пријатељи су ме гледали изазовно док је њихов представник наставио. ‘Биле, ниси ли ти управо овде, на састанцима, често говорио да понекад неки, у основи добар потез може да угрози целокупни позитиван ефекат? Па, ово је један такав случај. Ти нам то не смеш учинити!’
Проговорила је свест групе. Група је била у праву, а ја нисам; глас у подземној железници није био глас Бога. Ово је био прави глас, глас који је извирао из мојих пријатеља. Саслушао сам их и – Богу хвала – послушао их.“