Дванаест корака и дванаест традиција

  • sr_RS

Дванаест корака и дванаест традиција

анонимних алкохоличара

Предговор

Први корак

„Признали смо да смо немоћни пред алкохолом – да нисмо у стању да управљамо својим животима.“
Коме је мило да призна потпуни пораз? Признање да смо немоћни први је корак ка ослобађању. Веза између понизности
и трезвености. Духовни елан и физичка енергија. Зашто сваки анонимни алкохоличар. мора да падне на дно?

Други корак

“Почели смо да верујемо како сила виша од наше може да нам врати здравље.“

У шта можемо да верујемо? АА не захтевају веровање;
ових дванаест корака само су предлози. Важно је бити отвореног
духа. Разнолики путеви до вере. Прихватање Удружења АА као више силе.
Судбина разочараних. Равнодушност и предрасуде су препреке.
Изгубљена вета пронађена у Удружењу АА. Проблеми интелектуализма и
самозадовољства. Негативно и позитивно размишљање. Искреност
према самоме себи. Инат је битна одлика алкохоличара. При другом кораку
сви се изједначујемо на путу до здравља. Исправан
однос према Богу.

Трећи корак

„Донели смо одлуку да своју вољу и своје животе препустимо бризи Бога, таквог како га ми схватамо.“
Трећи корак је попут отварања закључаних врата. Како да уведемо Бога у наше животе? Воља је кључ успеха. Зависност
као пут до независности. Опасности самозадовољства. Препуштање сопствене воље Вишој Сили. Снага воље може се злоупотребити.
Истрајни лични труд неопходан је да бисмо своју вољу ускладили с вољом Бога.

Четврти корак

„Сачинили смо свеобухватни и бескомпромисни инвентар самих себе.“
Како инстинкти могу да изгубе своју праву функцију.
Четврти корак представља напор да се спозна сопствена одговорност.
Основни проблем лежи у томе што инстинкте остварујемо до крајњих
граница. Погрешан морални инвентар може да изазове осећај
кривице, грандоманију или то да се окривљују други. Уз задатке треба
сагледавати и одговорности које они подразумевају. Правдање
сопствених поступака је опасно. Решеност да се сачини инвентар доноси
светлост и ново самопоуздање. Четврти корак означава
почетак понашања које треба примењивати целог живота. Уобичајени
симптоми емотивне несигурности јесу забринутост, бес, самосажаљење
и депресија. Инвентар вам помаже да преиспитате своје односе с другима.
Значај темељности у приступу.

Пети кора

„Признали смо Богу, себи самима и другом људском бићу праву природу својих грешака.“
Дванаест корака потискују его. Пети корак је тежак,
али је неопходан да би се постигли трезвеност и духовни мир.
Признавање је древна техника. Да бисмо били трезвени, треба у потпуности
да признамо своје слабости. Чему нас учи пети корак?
Почетак праве повезаности с људима и Богом. Ослободите се
осећаја изолованости; нека вам други опросте и ви опростите
другима; научите како да будете понизни; будите искрени и реални према
себи. Неопходна је потпуна искреност. Опасност рационализовања.
Како одабрати особу којој се поверити. Резултати су спокој и свест о
Богу. Јединство с Богом и људима припрема нас за следеће
кораке.

Шести корак

„Били смо потпуно спремни да дозволимо Богу да уклони све те недостатке карактера.“
Шести корак је неопходан за духовни развој. Почетак задатка који траје целог живота. Спознаја разлике
између тежње ка неком одређеном циљу и тежње ка савршенству. Зашто морамо бити истрајни. Изузетно је важно „бити спреман“.
Неопходно је учинити нешто. Одлагање је опасно. Отпор може бити фаталан. Тачка у којој напуштамо ограничене циљеве и крећемо
се ка ономе што Бог жели од нас.

Седми корак

„Понизно смо замолили Њега да уклони наше слабости.“
Шта је понизност? Шта она може да значи за нас? Авенија ка правој слободи људског духа. Неопходна помоћ да би се преживело.
Важно је начети его. Понизност преображава пораз и беду. Снага из слабости. Бол је цена коју треба платити за улазак у нови
живот. Егоистични страх је главни узрок слабости. Седми корак значи промену у ставу која нам омогућава да се одвојимо од себе
и да се окренемо Богу.

Осми корак

„Сачинили смо списак свих особа којима смо наудили и постали смо спремни да им се свима одужимо.“
Овај и следећа два корака тичу се односа с другима.
Учење како да се живи с другима је фасцинантна авантура. Препреке:
неспремност да опростимо; одбијање да признамо да смо наудили другима;
намерно заборављање. Неопходност свеобухватног сагледавања
прошлости. Дубљи увид постиже се темељношћу. Како можемо да наудимо
другима. Избегавање екстремних ставова. Заузимање објективног
става. Осми корак је почетак краја изолованости.

Девети корак

„Непосредно смо се одужили тим људима кад год је то било могуће, осим када бисмо тиме повредили њих или друге људе.“
Сталожен ум први је предуслов за добро процењивање. Треба одабрати право време да се одужимо. Шта је храброст? Мудрост
значи прихватање потребних ризика. Почињемо да се одужујемо када се прикључимо Удружењу АА Духовни мир се не може купити
на штету других. Треба бити дискретан. Спремност да се прихвате последице сопствене прошлости и да се преузме одговорност
за добробит других јесу суштина деветог корака.

Десети корак

„Наставили смо да састављамо лични инвентар, а када нисмо били у праву, спремно смо то признавали.“
Можемо ли остати трезвени и одржавати емотивну равнотежу у свима ситуацијама? Преиспитивање самог себе постаје
навика. Признати, прихватити и стрпљиво исправити недостатке. Емотивни мамурлук. Када разјаснимо прошлост, можемо се суочити
са садашњим изазовима. Врсте инвентара. Бес, огорченост, љубомора, завист, самосажаљење, повређен понос – све то води ка боци.
Суштински циљ је остварити контролу над самим собом. Осигурајте се против „изигравања велике зверке“. Треба сагледати
и предности и недостатке неког поступка. Преиспитивање мотива.

Једанаести корак

„Кроз молитву и медитацију тежили смо да усавршимо свој свесни контакт с Богом, таквим како га ми схватамо,
молећи се само да спознамо оно што Он жели од нас и за моћ да то спроведемо.“

Медитација и молитва јесу главни путеви до Више Силе.
Веза између самоиспитивања, медитације и молитве. Чврсти темељи
живота. Како да медитирамо? Медитација нема граница. Јединствена
авантура. Први резултат је емотивна равнотежа. А молитва?
Свакодневне молбе да се схвате воља и милост Бога како би се у складу с
њима поступало. Конкретни резултати молитве су непобитни.
Плодови медитације и молитве.

Дванаести корак

„Пошто смо следећи ове кораке доживели буђење духа, покушали смо да пренесемо ту поруку алкохоличарима и да те
принципе примењујемо у свима областима свог живота.“

Радост живљења је тема дванаестог корака. Кључна реч је акција. Давање које не тражи награду. Љубав која нема цену.
Шта је буђење духа? Ново стање свести и постојања добија се као поклон. Спремност да се прими тај поклон стиче се применом
дванаест корака.

Величанствена стварност. Задовољство због помагања другим алкохоличарима. Начини примене дванаест корака. Проблеми
повезани с ових дванаест корака. Како примењивати те принципе у свима нашим активностима? Применом ових корака побеђују се
монотонија, бол и невоље. Тешкоће у примени тих корака. „Двокорак.“ Пређите на „дванаестокорак“ и на исказивање
вере. Духовни развој је одговор на наше проблеме. Поставите духовни развој на прво место. Доминација и претерана зависност.
Организујте свој живот тако да примате и пружате. Ослањање на Бога неопходно је за опоравак алкохоличара. „Примењујте ове
кораке у свим својим активностима“
: односи унутар Удружења АА. Мења се став о поседовању. Исто се дешава и с осећајем личне
важности. Инстинктима се враћа права улога. Разумевање је кључ за исправне ставове, а исправни поступци су кључ за добар живот.

Прва традиција

„На првом месту треба да буде заједничко добро; опоравак појединца зависи од јединства у Удружењу АА.“
Без јединства, Удружење АА умире. Слобода појединца, а ипак снажно јединство. Кључ за парадокс: живот сваког АА зависи
од поштовања духовних принципа. Група мора да преживи јер у противном ни појединац неће преживети. Заједничка добробит је
на првом месту. Како најбоље живети и радити заједно у групама.

Друга традиција           43

„За остварење циља наше групе постоји само један врхунски ауторитет – Бог пун љубави који треба да се испољи у
свести наше групе. Наше вође су само слуге од поверења; они не владају.“

Одакле Удружење АА добија смернице? Једини ауторитет у
Удружењу АА је Бог пун љубави који треба да се испољи у свести
наше групе. Формирање групе. Тешкоће се умножавају. Ротирајући комитети
су слуге групе. Вође не владају, они служе. Да ли Удружење
АА има право вођство? „Старији државници“ и „уцвељени ђакони“. Испољава се свест групе.

Трећа традиција           45

„Једини услов за чланство у Удружењу АА јесте жеља да се остави пиће.“

Нетолерантност се заснива на страху. Не пружити алкохоличару шансу у Удружењу АА понекад значи изрећи му смртну
казну. Нема правила за учлањивање. Два примера из искуства. Сваки алкохоличар постаје члан Удружења АА када он то изјави.

Четврта традиција           47

„Свака група треба да буде аутономна осим у областима које утичу на друге групе или на цело Удружење АА.“

Свака група организује своје активности онако како јој одговара, осим када те активности могу да угрозе цело Удружење
АА. Да ли је таква слобода опасна? Групе, као и појединац, морају се на крају приклонити принципима који гарантују преживљавање.
Два сигнала за узбуну – група не треба да чини ништа што би угрозило цело Удружење АА, нити да се повеже с интересима некога
изван групе. Један пример: „Центар АА који није функционисао.“

Пета традиција           49

„Свака група има само један примарни циљ – да пренесе своју поруку алкохоличару који још пати.“

Боље је урадити један посао ваљано него много послова лоше. Живот нашег Удружења зависи од тог принципа. Способност
сваког АА да се идентификује с придошлицом и да му омогући опоравак божји је дар… наш једини циљ је да тај дар преносимо на
друге. Трезвеност се не може одржавати ако се не преноси на друге.

Шеста традиција           51

„Група АА никада не треба да пружа подршку ниједној сродној организацији нити предузећу, не треба да их финансира
нити да им уступи име Удружења АА, да нас проблеми у вези с новцем, имовином и престижом не би одвлачили од нашег примарног
циља.“

Искуство је показало да не можемо да подржавамо сродне организације, без обзира колико поштујемо њихов рад. Ми не
можемо свима да представљамо све. Установили смо да не можемо да уступимо име Удружења АА за активности других.

Седма традиција           52

„Свака група АА треба да се издржава потпуно самостално и не треба да прихвата прилоге са стране.“

Ниједну традицију Удружења АА није било теже успоставити од ове. Колективно сиромаштво је у почетку неизбежно.
Страх од злоупотребе. Неопходно је раздвојити духовно од материјалног. Одлучили смо да се ослањамо само на добровољне прилоге
чланова АА. Одговорност за финансирање централе Удружења АА преноси се директно на чланове Удружења АА. Централа АА се стара
да Удружење има средства неопходна да се покрију основни текући трошкови и да се створи разумна резерва.

Осма традиција           54

„Удружење АА треба заувек да остане аматерска организација, али се у нашим центрима за пружање помоћи могу запослити
радници задужени за одређене задатке.“

Дванаести корак се не може примењивати ако је у игри и новац. Линија разграничења између добровољне примене дванаестог
корака и плаћених услуга. Удружење АА не може да функционише без радника с пуним радним временом. Професионални радници нису
професионални АА. Однос Удружења АА према индустрији, образовању итд. Примењивање дванаестог корака се никада не наплаћује,
али они који раде за нас заслужују да им се за то плати.

Девета традиција           56

„Удружење АА као такво никада не треба да има организациону структуру; али ми можемо основати одборе или комитете
за пружање помоћи који би били директно одговорни онима којима помажу.“

Посебне службе за пружање помоћи и комитети. Конференција опште службе, управа и комитети појединих група не могу
да издају наредбе члановима или групама у Удружењу АА. У Удружењу АА нема наређивања – ни појединачног ни колективног. Удружење
функционише без присиле зато што сваки АА следи предвиђене кораке који воде опоравку – у противном он сам потписује своју
смртну пресуду. Исто се односи и на групу у целини. Патња и љубав су редари у Удружењу АА. Разлика између принципа владања и
принципа служења. Циљ наших служби је да свакоме ко то жели пружимо трезвеност надохват руке.

Десета традиција           58

„Анонимни алкохоличари не заузимају став о питањима изван свог делокруга; зато се име Удружења АА никада не може
увући у јавну расправу.“

Удружење АА се не опредељује о питањима о којима се расправља у друштву. Оклевање да се уђе у расправу није никаква
посебна врлина. Наши примарни циљеви су опстанак и ширење Удружења АА. Лекције научене из Вашингтонског покрета.

Једанаеста традиција           59

„Наша политика за стицање публицитета заснива се на сопственој привлачности, а не на пропагирању, увек треба
да задржимо анонимност када је реч о штампи, радију и филму.“

Односи с друштвом око нас су важни за Удружење АА. Добри односи с околином значе спашавање многих живота. Ми тражимо
публицитет за принципе Удружења АА, не за чланове АА. Штампа је пристала на сарадњу. Анонимност у јавности је камен темељац
наше политике за стицање публицитета. Једанаеста традиција нас стално подсећа да личној амбицији нема места у Удружењу АА.
Сваки члан постаје активни чувар Удружења.

Дванаеста традиција           60

„Анонимност је духовни темељ свих наших традиција; она нас непрестано подсећа да принципе треба поставити изнад
појединца.“

Жртвовање представља духовно ткиво анонимности. Подређивање личних циљева заједничком интересу представља суштину
свих дванаест традиција. Зашто Удружење АА није могло остати тајно друштво. Принципи су изнад појединаца. Стопостотна анонимност
у јавности. Анонимност значи истинску понизност.

Дванаест традиција дужи облик           62

Предговор

Удружење Анонимни алкохоличари има преко сто хиљада чланова у целом свету – мушкараца
и жена алкохоличара који су се удружили да реше своје проблеме и да помогну сапатницима да се опораве од тог древног, опаког
обољења, алкохолизма.

Ова књига описује „Дванаест корака“ и „Дванаест традиција“ Анонимних
алкохоличара. Она сагледава конкретне принципе који омогућавају да се чланови Удружења АА опораве и који одређују начин
рада Удружења.

Дванаест корака Удружења АА представља низ принципа који се односе на менталне
ставове; ако прерасту у начин живота, ти принципи могу да одагнају опсесију да се пије и могу да омогуће оболелима да се врате
себи и постану срећни и успешни.

Дванаест традиција Удружења АА односи се на само функционисање тог Удружења. Оне
описују средства помоћу којих Удружење АА одржава своје јединство, као и однос Удружења према околини – описују начин на који
оно живи и развија се.

Мада су есеји који следе првенствено написани за чланове, многи пријатељи Удружења
АА сматрају да те расправе могу заинтересовати и друге и да се могу применити и изван Удружења АА.

Многи људи који нису алкохоличари кажу да су успели да се суоче са сопственим тешкоћама
у животу примењујући дванаест корака Удружења АА. Они верују да се тих дванаест корака могу применити и у другим областима,
а не само за одржавање трезвености оних који имају проблема с пићем. Они сматрају да помоћу тих корака многи људи могу остварити
срећан и успешан живот – како алкохоличари, тако и сви други.

Такође постоји и све већи интерес за дванаест традиција Анонимних алкохоличара.
Они који проучавају међуљудске односе почињу да се питају како и зашто Удружење АА функционише као заједница. Питају се како
то да у Удружењу АА ниједан члан нема личну власт над другима и како то да нема никакве централне управе? Како то неколико
традиционалних принципа, који уопште немају законску снагу, одржавају јединство међу чланством Анонимних алкохоличара и
чине Удружење успешним? Други део ове публикације, мада је намењен чланству Удружења АА, омогућиће онима који постављају
ова питања да сагледају Удружење изнутра, што раније није било могуће.

Удружење Анонимни алкохоличари настало је 1935. године у Ејкрону (Охајо), током сусрета
једног познатог хирурга и једног берзанског посредника из Њујорка. Обојица су били тешки алкохоличари и били су предодређени
да постану суоснивачи Удружења АА.

Основни принципи Удружења АА, у облику у којем су данас познати, углавном су позајмљени
из области религије и медицине, мада се до неких кључних идеја дошло и самим проучавањем понашања чланова Удружења и њихових
потреба.

Након три године учења на грешкама и трагања за најбољим поставкама на којима ће
се Удружење заснивати, као и након многих неуспешних покушаја да се алкохоличари излече, оформиле су се три групе – прва у
Ејкрону, друга у Њујорку, а трећа у Кливленду. У свим трима групама заједно тада је забележено свега четрдесетак потпуних
оздрављења.

Ипак, то младо Удружење одлучило је да своја искуства изложи у књизи која је коначно
угледала светло дана у априлу 1939. У то време је број оних који су се опоравили достигао око стотину. Књига је названа Анонимни
алкохоличари и по том наслову је и Удружење добило име. У тој књизи алкохолизам је био описан с тачке гледишта алкохоличара,
идеје водиље Удружења биле су први пут груписане у дванаест корака, а јасно је речено и како да се ти кораци примене у дилемама
с којима се алкохоличари суочавају. У другом делу књиге испричано је тридесет прича или случајева у којима су алкохоличари
описивали своја искуства док су пили и док су се опорављали. Тако су читаоци алкохоличари могли да се идентификују с особама
из књиге, па им је књига показала да је оно што је било готово немогуће сада постало могуће. Књига Анонимни алкохоличари постала
је основни текст Удружења и то је још увек.

Сврха публикације коју сада имате у рукама јесте да прошири и продуби разумевање
дванаест корака описаних у претходним књигама.

Објављивањем књиге Анонимни алкохоличари 1939 године завршио се почетни период рада
Удружења. Књига је изазвала ланчану реакцију, пошто су излечени алкохоличари своју поруку преносили другим људима.

У годинама које су уследиле, десетине хиљада алкохоличара је приступило Удружењу
АА, углавном због великог и сталног публицитета који је Удружење уживало у часописима и новинама широм света. Свештеници
и лекари стали су уз нови покрет дајући му неподељену подршку и сарађујући са њим.

То нагло ширење донело је и нове проблеме и тешкоће. Доказано је да се алкохоличари
могу опоравити. Али ни у ком случају није било сигурно да тако велики број још увек непостојаних људи може складно и успешно
да живи и ради заједно.

Посвуда су у први план избијала суштинска питања о чланству, новцу, међуљудским
односима, односима према друштву, руковођењу групама, клубовима, као и десетине других компликација. Из тог великог броја
разноликих искустава искристалисало се дванаест традиција Удружења АА. Оне су први пут објављене 1946. године и касније су
потврђене на Првој међународној конвенцији АА одржаној у Кливленду 1950.

На основу традиција описаних у овој књизи можете донекле стећи утисак о искуствима
од којих је на крају створено дванаест традиција – чиме је Удружење АА добило свој садашњи облик, своју суштину и јединство.
Удружење АА сада улази у зрело доба и почиње да се шири у четрдесет земаља у свету. Присталице Удружења сматрају да је то тек
почетак јединственеи важне мисије Удружења.

Надамо се да ће ова публикација свима који је прочитају понудити детаљан преглед
принципа и снага које су Удружење АА учиниле таквим какво јесте.

Први корак

„Признали смо да смо немоћни пред алкохолом – да нисмо у стању да управљамо својим животима.“

Коме је мило да призна потпуни пораз? Наравно, готово ником. Сваки делић људског
бића буни се када треба признати да смо беспомоћни. Заиста је страшно признати да смо, прихватајући се чаше, у својим умовима
створили такву опсесивну жељу да деструктивно пијемо да нас само Провиђење може од ње ослободити.

Ниједна друга врста пораза није попут овог. Алкохол, пошто је постао незајажљив
поверилац, у нама гуши самопоуздање и вољу да се одупремо његовим захтевима. Када се једном та непријатна чињеница прихвати,
ми схватамо да смо потпуно поражени као људска бића.

Али убрзо након што приступимо Удружењу АА, ми тај потпуни пораз посматрамо на другачији
начин. Уочавамо да смо само након потпуне предаје у стању да предузмемо прве кораке ка ослобађању и снази. Признање да смо
беспомоћни на крају се покаже као чврст темељ на којем се може градити срећан и смислен живот.

Ми знамо да се мало тога лепог може десити алкохоличару који приступи Удружењу
АА ако он прво не призна своју поражавајућу слабост и све њене последице. Док се тако не понизи, његова трезвеност ће – ако
уопште постоји – бити непостојана. И неће наћи ни траг праве среће. Огромно искуство је поуздано доказало да се баш то дешава
у животу АА. Принцип који каже да нећемо наћи трајну снагу све док прво не признамо потпуни пораз главни је изданак из којег
је израсло и процветало цело наше Удружење.

Када су нам први пут рекли да треба да признамо пораз,
већина нас се побунила. Приступили
смо Удружењу АА очекујући да научимо како да стекнемо самопоуздање. А
речено нам је да, бар кад је у питању алкохол, самопоуздање
није ни од какве користи; у ствари, оно нас само додатно оптерећује.
Наши спонзори изјавили су да смо ми жртве менталне опсесије
која има тако суптилну моћ да се не може сломити ни најјачом вољом. Није
могуће остварити, рекли су, личну победу над тим поривом
само својом вољом.

Немилосрдно продубљујући нашу дилему, наши спонзори су
указивали на нашу све јачу везаност за алкохол – коју су назвали алергија. Тиранин алкохол махао је над нама двосеклим мачем:
прво нас је напала лудачка потреба да пијемо, а затим смо пили због алергије тела и тако сами себе уништавали. Заиста је било
мало оних који су, нападнути на тај начин, икада победили ако су се борили сами. Статистички подаци говоре да алкохоличари
готово никада не успевају да се опораве ослањајући се само на себе. И то је очито тачно још од када је човек први пут измуљао
грожђе.

У почетној фази рада Удружења АА, нико осим оних који су били најтежи случајеви
није могао да прогута и свари ту неугодну истину. Чак је и онима којима је „душа била у носу“ често било тешко да схвате
како су у безнадежној ситуацији. Али неколико њих је то схватило, и када су до њих допрли принципи Удружења АА, ухватили су
се за њих као што се дављеник хвата за појас за спашавање и готово увек су се опорављали. Зато је прво издање књиге Анонимни
алкохоличари, објављено када је Удружење имало мало чланова, помињало само оне најтеже случајеве. Многи мање очајни алкохоличари
покушали су да примене принципе Удружења АА, али нису успели јер нису били у стању да признају како су беспомоћни.

Заиста смо срећни што се током наредних година
ситуација променила. Алкохоличари
који су још увек били здрави, имали породице, посао, па чак и два
аутомобила у гаражи, почели су да схватају свој алкохолизам.
Како је тај тренд јачао, њима су се придружили млади људи који су били
само потенцијални алкохоличари. Тако су они били поштеђени
завршних десет или петнаест година правог пакла кроз које смо ми остали
прошли. Први корак захтева признање да више не можемо
управљати својим животима; како људи који то морају да признају имају
снаге да предузму тај корак?

Било је очито неопходно да се дно до којег смо ми остали дошли подигне до нивоа где
ће га и ти људи осетити. Преиспитујући своје сопствене случајеве алкохолизма, установили смо да смо изгубили контролу над
својим животом много година пре него што смо тога постали свесни; пијење за нас чак ни тада није било само обична навика, већ
почетак фаталног обољења. Онима који су сумњали могли смо да кажемо: „Можда ви ипак нисте алкохоличар. Зашто не покушате
да контролишете конзумирање алкохола, имајући у виду оно што смо вам испричали о алкохолизму?“
Такав приступ одмах је
дао конкретне резултате. Тада смо установили следеће: када један алкохоличар усади у мисли другог алкохоличара идеје о правој
природи његове болести, тај други алкохоличар више неће размишљати као пре тога. Након сваке пијанке, он ће себи рећи: „Можда
су они из Удружења АА у праву…“
Након неколико таквих искустава,
често и по неколико година пре него што се појаве велики
проблеми, он ће нам се вратити убеђен да смо у праву. Он је осетио дно
исто онако као и сви ми остали. Тако је лично виски постао
наш најбољи заступник.

Зашто се инсистира на томе да сваки АА прво мора да
осети дно? Одговор је да ће врло
мали број људи искрено покушати да примењује програм Удружења АА ако не
досегне само дно. Исто тако, примена преосталих једанаест
корака Удружења АА подразумева ставове и поступке које готово ниједан
активни алкохоличар не може ни у сну да прихвати. Ко
жели да буде бескомпромисно искрен и толерантан? Ко жели да призна своје
недостатке неком другом и да се одужи за учињену
штету? Коме је стало до Више Силе, а камоли до медитације и молитве? Ко
жели да жртвује време и енергију покушавајући да пренесе
поруку Удружења АА другим оболелима? Не, просечни алкохоличар,
безгранично егоцентричан, не мари за све то осим ако не мора
да се тога држи да би преживео.

Под бичем алкохолизма, ми се окрећемо Удружењу АА и тамо откривамо да је ситуација
у којој се налазимо безизлазна. Тада, и само тада, наш се дух отвара и до њега допиру аргументи; тек тада смо вољни да слушамо
као што слуша човек на самрти. Спремни смо да учинимо оно што морамо да бисмо се ослободили страшне опсесије.

Други корак

„Почели смо да верујемо како Виша Сила може да нам врати здравље“

Оног тренутка када прочита други корак, већина нових чланова Удружења АА се суочи
с дилемом која је понекад веома озбиљна. Колико смо их само пута чули како узвикују: „Ста сте то учинили с нама! Убедили сте
нас да смо алкохоличари и да не владамо својим животом. Свели сте нас на стање потпуне беспомоћности, а сада кажете да ништа
осим Више Силе не може да нас ослободи опсесије. Неки од нас не желе да верују у Бога, други не могу да поверују, а неки који
верују да Бог постоји не верују да Он може да чини чуда. Да, сатерали сте нас у ћошак – али куда да кренемо одатле?“

Погледајмо
прво случај особе која каже да не жели да верује – што је став ратоборне
особе. Њено стање духа може се описати само као дивљачко.
Угрожена је сва њена филозофија живота у којој она толико ужива. Довољно
је, мисли она, што је признала да је алкохол држи у
шаци. Али сада, док још увек размишља о свом признању, та особа се
суочава с нечим што њој делује немогуће. Како она ужива при
помисли да је човек – који се величанствено развио из једне ћелије
праисторијског блата – лучоноша еволуције и једини бог
којег свемир познаје! Мора ли та особа све то да порекне да би се
спасла?

У том преломном тренутку, спонзор те особе из Удружења АА обично се насмеје. То је,
придошлица тада помисли, последња кап. То је почетак краја. И јесте почетак краја старог живота, почетак уласка у нови. Њен
спонзор обично каже: „Будите спокојни. Обруч кроз који треба да скочите много је шири него што вам се чини. Барем ја мислим
тако. А то мисли и један мој пријатељ који је некада био председник Америчког атеистичког друштва, али је глатко прошао кроз
тај обруч.“

„Па“, каже придошлица, „ја знам да је то што ми говорите истина. Не сумњам
да је у Удружењу АА пуно људи који су некада размишљали као ја. Али сада, у ситуацији у којој се налазим, да ли могу да нађем
излаз? То бих желео да знам.“

„То је“, слаже се спонзор, „заиста веома добро питање. Мислим да вам могу
рећи како да нађете излаз. И то без претераних напора. Размотрите, молим вас, ова три става. Прво, Анонимни алкохоличари не
захтевају од вас да верујете ни у шта. Свих дванаест корака само су предлози. Друго, да бисте се отрезнили и да бисте остали
трезни, не морате одмах да прихватите цео други корак. И ја сам, чини ми се, ту идеју прихватао део по део. Треће, једино што
вам треба јесте потпуно отворен дух. Престаните да се двоумите и немојте се више бавити таквим нерешивим питањима као да ли
је старија кокошка или јаје. Још једном вам кажем, све што вам је потребно јесте отворен дух.“

Спонзор затим наставља: „Узмите, на пример, мој случај. Образован сам у духу науке.
Наравно, поштовао сам, ценио, па чак и обожавао науку. У ствари, ја то још увек чиним – осим што је не обожавам. Моји учитељи су
ми непрестано говорили о основним принципима свеколиког научног прогреса: истраживати и истраживати, стално и неуморно,
увек отвореног духа. Када сам се први пут сусрео са Удружењем АА, реаговао сам исто као и ви. Цело то Удружење АА, мислио сам,
потпуно је ненаучно. То нисам могао да прихватим. Једноставно нисам желео ни да размишљам о тој бесмислици.

А затим сам се пробудио. Морао сам да признам да Удружење АА постиже добре резултате,
чудесне резултате. Схватио сам да мој став о тим резултатима није био нимало научан. Није Удружење АА имало уске погледе, имао
сам их ја. Оног трена када сам престао да се опирем, могао сам да почнем да разумем и да осећам.

Управо тада је други корак благо и постепено почео да се увлачи у мој живот. Не могу
да кажем ни којом приликом ни ког дана сам почео да верујем у Вишу Силу, али сада заиста верујем. Да бих стекао веру, требало
је само да престанем да се борим и да примењујем остали део програма Удружења АА што сам боље могао.

То је, наравно, само мишљење једне особе засновано на
личном искуству. Морам вам
одмах рећи да је Удружење АА испробало огроман број стаза у потрази за
вером. Ако вам се не свиђа стаза коју сам вам ја предложио,
ако будете ослушкивали и осматрали сигурно ћете открити неку која вама
одговара. Многи људи су као и ви почели да решавају
тај проблем методом замене. Ако желите, можете у Удружењу АА наћи своју
‘Вишу Силу’.

Постоји веома велика група људи која је решила свој
проблем алкохолизма. Зато су
они свакако Сила Виша од вас, пошто ви нисте дошли ни близу решења.
Наравно да у њих можете имати поверења. Биће довољан чак
и минимум вере. Упознаћете многе чланове који су управо тако прешли
граничну линију. Сви они ће вам рећи да се, када тај праг
једном пређете, ваша вера шири и продубљује. Када су се ослободили
опседнутости алкохолом, животи тих људи су се битно променили;
они су почели да верују у Вишу Силу – а већина је почела и да говори о
Богу.“

Размислите затим о судбини оних који су имали веру, али су је изгубили. Ту спадају
људи који су одлутали у равнодушност, они који су пуни себе па су се изоловали, они који гаје предрасуде према религији, као
и они који отворено пружају отпор зато што Бог није испунио њихова очекивања. Може ли се на основу искуства Удружења АА свима
њима рећи да још увек могу наћи веру која ће их задовољити?

Понекад се правила Удружења АА чине тежа онима који су
изгубили или одбацили веру
него онима који никада нису ни веровали, јер ови први мисле да су
покушали да верују и да су дошли до закључка како их вера
не испуњава. Они су испробали и пут вере и пут без вере. Пошто су их оба
пута горко разочарала, закључили су да за њих не постоји
место на коме би се скрасили. Препреке које постављају равнодушност,
неразумно самозадовољство, предрасуде и опирање често
су за те људе теже и крупније него препреке које изграђује неопредељени
агностик, па чак и ратоборни атеист. Религија каже
да се постојање Бога може доказати; агностик каже да се не може
доказати; а атеист тврди да постоје докази за то да Бога нема.
Очито је да се особа која је одлутала од вере налази у дубокој
збуњености. Она мисли да више никада неће моћи да нађе утеху
у било каквом веровању. Она нема чак ни оно мало сигурности коју имају
верник, агностик или атеист. Она је потпуно збуњена.

Многи АА могу да кажу одлуталој особи: „Да, и ми смо се одвојили од вере коју
смо примили у детињству. Нисмо могли да одржимо снажну веру која је постојала у младости. Наравно, било нам је драго што су
нам добро кућно васпитање и познавање религије пружили одређене вредносне судове. И касније смо сматрали да треба да будемо
прилично искрени, толерантни и правични, да треба да будемо амбициозни и да марљиво радимо. Поверовали смо да ће та једноставна
правила о коректном и поштеном понашању бити довољна.

На основу тих обичних принципа остварили смо материјалне добитке, па смо сматрали
да побеђујемо у игри живота. Тај осећај био је чудесан, па смо били срећни. Зашто да се петљамо с теолошким апстракцијама и
религијским прописима, или да размишљамо у каквом су стању наше душе сада или ће бити касније? Оно што смо имали овде и сада
било је довољно добро за нас. Воља да побеђујемо носиће нас кроз живот. Али тада је алкохол почео да нас окупира. На крају, када
смо на свим пољима били ‘на нули’ и схватили да ће нас још један удар заувек избацити из игре, морали смо да потражимо изгубљену
веру. Поново смо је открили помоћу Удружења АА. А то можете учинити и ви.“

Сада смо стигли до проблема друге врсте: до интелектуално самозадовољног мушкарца
или жене. Њима многи АА могу рећи: „Да, и ми смо били попут вас –
сматрали смо да смо довољно паметни да сами све разрешавамо.
Пријало нам је када су нас други називали ‘промућурни’. Користили смо
своју образованост као повод да се надувамо као балони
пуни поноса, мада смо то пажљиво крили од других. У потаји смо осећали
да бисмо могли да лебдимо изнад осталог света користећи
само брзину својих мисли. Прогрес у науци нам је говорио да не постоји
ништа што човек не може да учини. Знање је било свемоћно.
Ум је могао да победи природу. Пошто смо били умнији од већине људи (бар
смо тако мислили), до победе и плена можемо стићи размишљањем.
Бог интелекта заменио је Бога наших очева. Али опет је виски умешао
своје прсте. Ми који смо тако лако побеђивали у трену смо
се претворили у губитнике на свима пољима. Схватили смо да морамо нешто
изменити или ћемо умрети. Срели смо многе АА који су
некада мислили исто као и ми. Они су нам помогли да сагледамо своје
праве димензије. Они су нам својим примером показали да
се понизност и интелект могу ускладити – ако се понизности да предност.
Када смо то почели да чинимо, добили смо веру на дар,
веру која делује. Та вера је и вама на располагању.“

Нека друга група АА каже: „Били смо крајње разочарани
религијом и њеним учинком.
Говорили смо да је Библија пуна глупости; проучили смо сва поглавља и
све њене стихове, па ипак нисмо пронашли никакво блаженство
за ‘посрнуле’.

На неким местима је морал који се заговарао био
незамисливо добар – на другим, чинило
нам се, незамисливо лош. Али највише нас је одбијала ‘моралност’
религиозних занесењака. С уживањем смо указивали на лицемерје,
неискреност и поражавајуће самозадовољство које су многи ‘верници’
испољавали чак и на проповедима недељом. Посебно смо волели
да указујемо на поражавајућу чињеницу да се милиони ‘добрих религиозних
људи’ још увек убијају у име Бога. Међутим, ми смо,
у ствари, уместо на позитиван размишљали на негативан начин. Када смо
дошли у Удружење АА морали смо да признамо да смо заузимали
такав став да бисмо хранили свој его. Осуђујући грехове неких
религиозних људи могли смо да се осећамо супериорнији у односу
на све њих. Штавише, тако смо могли да избегнемо суочавање с неким
сопственим недостацима. Нас је напало зло звано самозадовољство
– исто оно зло које смо с презиром осуђивали код других. И страдали смо
због те лажне правичности – бар кад је у питању вера.
Ипак, када смо приступили Удружењу АА схватили смо о чему се радило.

Као што су психијатри често примећивали, инат је битна
карактеристика многих алкохоличара.
Зато није чудно што су многи од нас у своје време порицали и самог Бога.
Понекад смо то чинили зато што нам Бог у животу није
пружио она задовољства која смо тражили – исто као што грамзиво дете
прави предугачак списак за Деда Мраза. Међутим, много
чешће се дешавало да смо се суочили с неким великим искушењем и
поверовали да смо поражени зато што нас је Бог напустио. Девојка
с којом смо желели да се венчамо није имала исте намере; молили смо се
Богу да она промени мишљење, али се то није десило. Молили
смо се да нам деца буду здрава, а добили смо болесну децу или, уопште
нисмо имали деце. Молили смо се да напредујемо на послу,
али нисмо напредовали. Најближи чланови породице, до којих нам је било
изузетно стало, напуштали су нас, како се то обично
каже, ‘божјом вољом’. Онда смо постали пијанице и тражили од Бога да нас
из тога извуче. Али ништа се није десило. То је био најтежи
од свих удараца. ‘Нека та вера иде доврага!’ рекли смо.

Када смо приступили Удружењу АА, схватили смо колико
је наш револт био погрешан.
Ниједног трена се нисмо упитали шта нам је Бог наменио; уместо тога ми
смо њему говорили шта треба да учини за нас. Схватили
смо да ниједан човек не може веровати у Бога ако истовремено не исказује
поверење у Његове намере. Веровање подразумева поверење,
а не противљење. У Удружењу АА јасно смо видели плодове искреног
веровања: мушкарце и жене спашене од коначне трагедије коју
доноси алкохол. Видели смо да се они састају, успевају да превазиђу и
остале тешкоће и искушења. Видели смо да смирено прихватају
непријатне ситуације, не покушавају да побегну од њих нити да за њих
оптужују један другог. То није била само вера; било је
то веровање које је опстајало у свима ситуацијама. Зато смо и ми убрзо
изразили жељу да будемо понизни колико год је потребно.“

А сада поменимо човека пуног вере који још увек заудара на алкохол. Он мисли да је
прави верник. Он се стрпљиво понаша у складу с оним што религија прописује. Сигуран је да још увек верује у Бога, али сумња
да Бог још увек верује у њега. Он полаже заклетву за заклетвом. А након сваке заклетве не само да опет пије већ се понаша још
горе него пре. Он искрено жели да се бори против алкохола и моли Бога за помоћ, али помоћ не стиже. У чему је, онда, проблем?

За свештенике, лекаре, пријатеље и породицу,
алкохоличар који има добре намере и
заиста се труди да остави пиће представља болну загонетку. За већину АА
он није никаква загонетка. Многи од нас су били исти
као он и пронашли су одговор на ту загонетку. Одговор гласи да је битан
квалитет, а не квантитет вере. То је било оно што нисмо
схватали. Сматрали смо да смо понизни, а у ствари нисмо били. Сматрали
смо да у потпуности следимо принципе које прописује
религија, а када смо искрено о томе размислили, установили смо да смо
били веома површни. Или, да поменемо и другу крајност,
ми смо се занели лажним емоцијама верујући да је реч о искреним
религијским осећањима. У оба случаја, тражили смо нешто за
ништа. У ствари, ми нисмо очистили своју кућу да би божја милост могла
да уђе у нас и одагна нашу опсесију. Никада нисмо смислено
и до краја свели сопствене рачуне, нити се одужили онима којима смо
наудили; нисмо ништа добровољно пружили неком људском
бићу, а да нисмо захтевали награду. Нисмо се чак ни молили на прави
начин. Увек смо говорили: „Услиши моје жеље“, уместо:
„Нека буде воља твоја.“ Уопште нисмо разумели љубав Бога према човеку. Зато смо обмањивали саме себе и нисмо могли да
примимо довољно милости која би нам повратила здравље.

„Врло мало алкохоличара може да се суочи са сопственом ирационалношћу, чак и
ако су свесни колико су ирационални или то само наслућују. Неки од њих ће рећи да „не могу да одоле пићу“
, али неће моћи
да признају да су, у ствари, ментално оболели. Околина која не разуме разлику између нормалног конзумирања пића и алкохолизма
доприноси стварању самообмана код алкохоличара. „Ментално здравље“ се дефинише као „могућност здравог расуђивања“.
А ако трезвено анализира своје деструктивно понашање, ниједан алкохоличар не може да каже да је његово расуђивање „здраво“
– јер због његове деструктивности штету трпи или намештај у трпезарији или ткиво његовог морала.

Стога се при другом кораку сви изједначујемо. Овај корак можемо да учинимо сви,
без обзира да ли смо агностици, атеисти или некадашњи верници. Истинска понизност и отворени дух могу нас довести до вере;
сваки састанак Удружења АА нуди шансу да се то деси. Ако се према Богу исправно поставимо, Он ће нам вратити здравље.

Трећи корак

„Донели смо одлуку да своју вољу и своје животе препустимо бризи Бога, таквог како га ми схватамо.“

Трећи корак личи на отварање врата која нам делују затворена и закључана. Потребан
нам је само кључ и одлука да отворимо врата. Постоји само један кључ, и он се зове воља. Када их воља једном откључа, та врата
се отварају готово сама од себе, а када погледамо кроз њих, видимо пут уз који стоји један натпис. Тај натпис каже: „Ово је
прави пут до вере.“
Током прва два корака бавили смо се размишљањем. Видели смо да смо немоћни пред алкохолом, али смо
и установили да свако може да стекне некакву веру, па макар то била и само вера у Удружење АА. Ти закључци нису од нас захтевали
никакву акцију; било је потребно само да их прихватимо.

Као и сви преостали кораци, трећи корак захтева
одлучну акцију, јер се само помоћу акције може пресећи самовоља која спречава улазак Бога – или, ако вам се
више свиђа, Више Силе – у наше животе. Вера је, без сумње,
неопходна, али вера сама неће моћи много да учини. Можемо имати веру, а
да Бог ипак не буде у нашим животима. Стога се сада поставља
питање како и на који начин ћемо моћи да Њега пустимо да уђе? Трећи
корак представља наш први покушај да то учинимо. У ствари,
ефикасност целог програма Удружења АА зависиће од тога да ли успешно и
искрено покушавамо да донесемо
„одлуку да препустимо
своју вољу и своје животе бризи Бога, таквог како га ми схватамо“.

Сваком почетнику – посебно ако је он практичан човек
окренут материјалном свету
– може се учинити да је овај корак тешко, па чак и немогуће остварити.
Без обзира што неко жели да то покуша, како то он може
да препусти своју вољу и свој живот бризи Бога и то онаквог Бога каквог
замишља? Срећом, ми који смо то покушали, мада смо имали
исте такве сумње, можемо да посведочимо да свако, баш свако, може то да
учини. Можемо и додати да је важно почети, ма колико
мали тај почетни помак био. Када једном кључ воље ставите у браву и мало
отворите врата, установићете да та врата сваки следећи
пут можете отворити још мало више. Мада ће их самовоља можда опет
залупити – што се често и дешава – врата ће увек сместа реаговати
када поново узмемо кључ воље у руке.

Можда вам све ово звучи мистериозно и компликовано, нешто као Ајнштајнова теорија
релативитета или пројекат из нуклеарне физике. Уопште није тако. Уверимо се да је све то, у ствари, врло једноставно остварити.
Сваки мушкарац и свака жена који су приступили Удружењу АА и намеравају да остану у њему, већ су почели да примењују трећи
корак а да тога нису ни били свесни. Зар нису сви они одлучили да свој живот, бар када је у питању алкохол, препусте бризи и
усмеравању Удружења АА? Тиме су већ показали спремност да своју вољу и своје идеје о проблему алкохолизма прилагоде ставовима
које заступа Удружење АА. Сваки ревносни придошлица верује да је Удружење АА једина сигурна лука за његов посрнули брод. Па
ако то не значи препуштање воље и живота новооткривеном Провиђењу, онда не знамо шта значи!

Али претпоставимо да се стари инстинкт још увек оглашава – као што се обично и дешава – и виче:
„Да, кад је реч о алкохолу, изгледа да морам да се ослоним на Удружење АА, али у свим другим стварима и даље морам
да задржим своју независност. Ни због чега се ја нећу претворити у биљчицу. Ако свој живот и своју вољу стално препуштам бризи
Нечега или Некога другог, где ћу онда бити ја? Бићу као слика на зиду.“

Наравно, то је уобичајени процес у којем стари инстинкт
и логика покушавају да ојачају его и да на тај начин осујете духовни
развој. Међутим, проблем је у томе што такво размишљање,
у ствари, не узима у обзир реалне чињенице. А чињенице су овакве: што
смо више вољни да се препустимо Вишој Сили, у ствари постајемо
независнији. Зато зависност, онако како се схвата у Удружењу АА, у
ствари представља средство да се стигне до истинске независности
духа.

Позабавимо се на трен зависношћу у свакодневном
животу. Запрепастићемо се када
установимо колико смо у тој области живота зависни и како те зависности
нисмо свесни. Свака модерна кућа има елекричне инсталације
које обезбеђују енергију и светлост. Та зависност нам одговара; надамо
се да ништа и никада неће прекинути доток струје. Прихватајући
зависност од тог научног чуда, ми смо као особе много независнији. Не
само да смо независнији већ нам је и удобније и безбеднији
смо. Струја стиже управо тамо где је потребна. Тихо и постојано,
електрицитет, та чудесна енергија коју мало људи разуме, задовољава
наше најједноставније, а и оне компликованије свакодневне потребе.
Упитајте само некога ко болује од дечје парализе, ко је
везан за метална плућа и потпуно зависи од мотора који му удахњује
живот.

Али оног трена када дође у питање наша ментална или
емотивна независност, ми се
понашамо потпуно другачије. Како само упорно задржавамо право да сами
одлучујемо које ћемо ставове заузети и како ћемо поступати!
О да, ми помно одмеравамо све аргументе за неки проблем и против њега.
Ми учтиво слушамо оне који нас саветују, али одлуке доносимо
сами. Никоме не дозвољавамо да у тим стварима угрожава нашу независност.
Уз то, ми мислимо да и не постоји неко коме можемо
потпуно веровати. Сигурни смо да наша интелигенција, уз моћ коју јој
даје воља, може успешно да управља нашим унутарњим животом
и обезбеди нам успех у свету у којем живимо. Та смела филозофија, у
којој сваки човек игра Бога, звучи добро када о њој говоримо,
али се успешност те теорије може проверити тек ако се постави следеће
питање: да ли та теорија даје добре резултате када се
примени? Један пажљивији поглед у огледало даће одговор сваком
алкохоличару.

Ако је одраз у огледалу толико страшан (а обично јесте) да алкохоличар не може ни
да га погледа, алкохоличар би онда требало да размисли о томе до чега нормалне људе доводи самозадовољство. Свугде око себе
види људе испуњене бесом и страхом који, ступајући у међусобне односе, почињу да воде рат. Свака страна каже другим странама:
„Ми смо у праву, ви нисте.“ Свака таква група врши притисак, и
ако је довољно снажна самозадовољно намеће своју вољу
другима. И међу појединцима се дешава исто то. Резултат свих тих
притисака је мање мира и братства него пре. Филозофија самозадовољства
се не исплати. Сасвим је јасно да она личи на тешки камион у пуној
брзини иза кога остају само рушевине.

Стога ми алкохоличари можемо сматрати да смо срећни.
Сваки од нас је доживео готово
фатални сусрет с камионом самовоље и толико је пропатио под његовом
тежином да сада тражи нешто боље. Дакле, захваљујући случајности
пре него врлини, ми смо осетили потребу да приступимо Удружењу АА,
признали смо пораз, стекли основе вере и сада желимо да
донесемо одлуку да своју вољу и своје животе препустимо Вишој Сили.

Ми схватамо да је реч „зависност“ непријатна за многе психијатре и психологе
исто као и за алкохоличаре. Као и наши пријатељи из тих струка, и ми знамо да постоје лоши облици зависности. Искусили смо многе
од њих. Ниједан одрастао мушкарац нити жена, на пример, не треба превише да зависе од родитеља када је реч о емоцијама. Требало
је да се давно осамостале, а ако нису, треба да постану свесни те потребе. Баш тај облик погрешне зависности навео је многе
бунтовне алкохоличаре да помисле како је свака зависност обавезно штетна. Али зависност од групе АА или од Више Силе није
произвела никакве лоше резултате.

Када је избио Други светски рат, тај духовни принцип је први пут озбиљније стављен
на пробу. Чланови Удружења АА су отишли у рат и били су раштркани по целом свету.

Да ли су могли да одржавају дисциплину, да не поклекну под ватром непријатеља и
да подносе патње и беду рата? Да ли им је зависност коју су научили у Удружењу АА помогла да све то издрже? Па – помогла је. Чак
су имали мање алкохоличарских криза и емотивних проблема него неки АА који су остали код куће. Били су храбри и издржљиви
као и сви други војници. Зависност од Више Силе функционисала је и на Аљасци и на борбеној линији на мору код Салерна. И та
зависност ни у ком случају није представљала слабост; напротив, она је била главни извор снаге.

Па како особа која то жели може да своју вољу и свој
живот непрекидно препушта Вишој
Сили? Она је почела то да чини, видели смо, када је ресила да се ослони
на помоћ Удружења АА да би ресила проблем свог алкохолизма.
Сада је вероватно већ убеђена да алкохол није њен једини проблем и да
неки од тих проблема не могу да се ресе само одлучношћу
и храброшћу коју она може да сакупи. Ти проблеми се једноставно не могу
тако решити; због њих је та особа очајнички несрећна,
па је угрожена и њена новостечена трезвеност. Осим тога, када мисли о
својој прошлости, ту особу још увек муче грижа савести
и осећај кривице. Она још увек осећа горчину када помисли на људе којима
још увек завиди или које мрзи. Њена финансијска ситуација
је нестабилна и то је веома забрињава; она почиње да паничи када помисли
на све мостове који воде у сигурност, али јој нису
доступни јер их је алкохол порушио. Исто тако, да ли ће икада успети да
измоли опроштај за сцене које је приређивала својој
породици – због којих јој је породица ускратила подршку и одвојила се од
ње? Све то се не може разрешити само храброшћу и вољом,
без помоћи са стране. Она заиста мора да се ослони на Неког или Нешто са
стране.

Највероватније ће у почетку тај „неко“ бити
најближи пријатељ у Удружењу
АА. Особа верује том пријатељу кад јој он каже да се и њени многобројни
проблеми – сада још израженији јер не може да користи
алкохол да би умањила бол – могу решити. Њен спонзор јој, наравно,
говори да она још увек не може да управља својим животом –
мада је сада трезна; она је тек на почетку програма Удружења АА. Постала
је трезвена јер је признала да је алкохоличар и присуствовала
је неколиким састанцима Удружења АА. То је велики успех, али још је
далек пут до трајне трезвености и садржајног, успешног
живота. То се постиже применом осталих корака у програму Удружења АА.
Само непрекидна примена тих корака и жеља да се они прихвате
као начин живота могу да донесу жељени резултат.

У вези с тим треба објаснити да се преостали кораци програма Удружења АА могу успешно
примењивати само ако се у потпуности и савесно савлада трећи корак. Ова констатација може да изненади нове чланове Удружења:
они су се у последње време суочавали само са сопственом немоћи, па се у њима укоренило уверење да човекова воља није ни од
какве користи. Стекли су тачан утисак да има још пуно проблема осим алкохолизма који се не могу разрешити фронталним нападом
самог појединца. Али сада су спознали да постоји нешто што може да учини и сам појединац. Он то може да учини сасвим сам, и то
у ситуацији у којој се налази – треба да развије своју вољу. Када развије вољу, може сам донети одлуку да покрене сву своју
енергију. Покушај да се то учини представља акт његове сопствене воље. Свих дванаест корака захтева истрајан лични ангажман
да би се принципи прихватили и да би се, по нашем мишљењу, прихватила божја воља.

Ми на прави начин користимо своју вољу тек кад покушамо да је ускладимо с вољом
Бога. За све нас то је било најчудесније откровење. Наш проблем је био у томе што смо на погрешан начин користили вољу. Покушали
смо да бомбардујемо своје проблеме вољом уместо да пристанемо да своју вољу доведемо у склад с оним што нам је Бог наменио.
Циљ примене дванаест корака јесте да се то усклађивање омогући, а трећи корак отвара врата на том путу. Када једном прихватимо
те поставке, заиста је лако применити трећи корак. Кад год осетимо емотивну узнемиреност или неодлучност, можемо да застанемо,
умиримо се и кажемо: „Боже, дај ми стрпљење да прихватим оно што не могу да променим, храброст да променим оно што могу и
мудрост да уочим разлику између првог и другог. Нека буде воља твоја, а не моја.“

Четврти корак

„Сачинили смо свеобухватни и бескомпромисни инвентар самих себе.“

Творац је нашим инстинктима наменио одређену улогу.
Без њих не бисмо били потпуна
људска бића. Да се људи не старају о својој безбедности, да не убирају
летину и да не граде настамбе, не би могли да опстану.
Да не продужују своју врсту, на Земљи не би било људи. Да нема потребе
за дружењем, да људима није стало до друштва или до других
људи, друштва опште не би ни било. Наше жеље – за сексуалним односом, за
материјалном и емотивном сигурношћу и за дружењем –
заиста јесу неопходне и оправдане, и свакако потичу од Бога.

Па ипак ти инстинкти, тако потребни да бисмо постојали, често знатно одлутају од
својих правих улога. Они нас много пута силовито, слепо, понекад и суптилно воде, доминирају нама и намећу се као владари у
нашем животу. Често нас тиранишу жеље за сексом, за материјалном и емотивном сигурношћу и за утицајним местом у друштву. Када
се отму контроли, те природне жеље човеку стварају велике тешкоће – практично све тешкоће које га сналазе. Ниједно људско
биће, ма како племенито било, није у стању да потпуно избегне те тешкоће. Скоро сваки озбиљан емотивни проблем може се сагледати
као случај лоше усмереног инстинкта. Када се лоше усмере, те битне одлике које нам је дала природа – наши инстинкти – почињу
да нам стварају физичке и менталне проблеме.

Четврти корак тражи да учинимо енергичан и истрајан
напор и да откријемо које смо
од тих проблема имали и које још увек имамо. Желимо да откријемо како,
када и где су наше природне жеље застраниле. Желимо да
смело сагледамо невоље које су оне изазвале код других и код нас самих.
Ако разоткријемо своје емотивне деформитете, можемо
кренути да их исправљамо. Без одлучних и истрајних напора да то учинимо
нећемо постићи много на путу до трезвености и до садржајног
живота. Већина од нас је установила да без потпуног и бескомпромисног
инвентара не можемо да досегнемо веру која заиста делује
у свакодневном животу.

Пре него што се детаљно позабавимо прављењем
инвентара, размотримо поближе основни
проблем у четвртом кораку. У томе нам може помоћи разматрање сасвим
једноставних примера као што су ови који следе. Претпоставимо
да неки човек ставља жељу за сексом изнад свега. У том случају тај
неутаживи порив може да му угрози све шансе за емотивном
и материјалном сигурношћу, као и његов статус у друштву. Неки други
човек може да развије такву опсесију за финансијском сигурношћу
и жели само да гомила новац. Поштујући тај порив до крајњих граница, он
може да постане шкртица или чак самотњак који себи
ускраћује и породицу и пријатеље.

Трагање за сигурношћу се не испољава увек као жеља за новцем. Веома често видимо
заплашено људско биће решено да се потпуно потчини снажнијој особи и препусти јој да је води и штити. Онај слабији, пошто не
може да задовољи своје животне потребе сопственим средствима, никада не успева да одрасте. Разочарање и беспомоћност постају
његова судбина. Како време пролази, његови заштитници га или остављају или умиру, па он опет остаје сам и уплашен.

Такође смо сретали мушкарце и жене који су опседнути жељом за моћи, који чине све
да би задобили власт и управљали другим људима. Такве особе често пропуштају све прилике да остваре праву сигурност и срећан
породични живот. Кад год људско биће постане бојно поље за инстинкте, мир није могућ.

Али то није једина опасност. Сваки пут када неко силом
наметне своје инстинкте другима
он проузрокује проблеме и за себе и за друге. Ако пут до богатства води
преко људи који су се случајно нашли на путу, тада ће
се у њима вероватно јавити бес, љубомора и осветољубивост. Ако секс
измакне контроли, настаје слична реакција. Ако од других
захтевамо превише пажње, заштите и љубави, наћи ћемо се у ситуацији да
други доминирају нама или да нас презиру – а те две емоције
су исто онолико нездраве као и захтеви који су их изазвали. Када
појединац више не може да контролише своју жељу за престижом,
без обзира да ли је реч о престижу у кројачкој радионици или на некој
међународној конференцији, други људи трпе и често се
буне. Такви сукоби порива могу да проузрокују само хладне погледе, али и
читаве револуције. Тако улазимо у сукобе и са самим
собом и с другим људима који следе своје инстинкте.

Алкохоличари треба да знају да су побеснели инстинкти
прави узрок њиховог деструктивног
пијења. Пили смо да бисмо угушили осећања страха, фрустрације и
депресије. Пили смо да бисмо избегли осећај кривице због препуштања
страстима, а затим смо пили да бисмо дали одушка новим страстима. Пили
смо да задовољимо своју таштину – да бисмо и даље могли
да уживамо у луђачким сновима о сјају и моћи. Није пријатно размишљати о
тој перверзној болести душе. Инстинкти који су се
отели контроли ометају истрагу. Наш покушај да их темељно проучимо истог
трена изазива оштре реакције.

Ако смо по темпераменту склони депресији, често имамо снажан осећај кривице и презиремо
саме себе. Заглибимо се у тај тешки муљ, а при том често осећамо некакво чудно и болно задовољство. Док морбидно негујемо та
меланхолична расположења, можемо утонути у такав степен очаја да нам заборав делује као једино решење. И тада, наравно, губимо
сваки осећај за реалност, па и сву истинску понизност. Јер ово је наличје поноса. То уопште није морални инвентар; то је онај
исти процес који је депресивну особу тако често водио ка боци и самоуништењу.

Међутим, ако смо по природи склони правдању самих себе
или грандоманији, наша реакција
ће бити управо супротна. Увредиће нас предлог Удружења АА да сачинимо
инвентар самих себе. Ми ћемо, без сумње, с поносом указивати
на успешан живот који смо водили пре него што нас је боца оборила.
Тврдићемо да су озбиљни недостаци нашег карактера – ако
уопште верујемо да их имамо – у највећој мери резултат прекомерног пића.
Зато нам се чини да само треба да будемо трезвени
– и нема потребе да себи постављамо друге циљеве. Верујемо да ћемо оног
трена када оставимо пиће опет бити карактерни људи.
Ако смо, у ствари, пријатни људи – уз пијанчење као једину ману – зашто
онда да правимо морални инвентар сада када више не пијемо?

Такође се грчевито држимо још једног згодног изговора да бисмо избегли састављање
инвентара. Јадамо се да је понашање других изазвало наше тренутне дилеме и проблеме – па зато, у ствари, ти људи треба да сачине
моралне инвентаре. Ми чврсто верујемо да не бисмо имали никаквих проблема када би се само они према нама боље понашали. Зато
мислимо да је наше разочарање исправно и нормално – да смо ми ,,у праву“. Нисмо ми криви. Они су криви!

У тој фази прављења инвентара, у помоћ нам долазе спонзори. Они могу да помогну јер
знају шта значи проћи кроз четврти корак. Они теше меланхолика тако што му прво показују да његов случај није неуобичајен
нити другачији од осталих, да недостаци његовог карактера вероватно нису ни бројнији ни тежи од недостатака било кога другог
у Удружењу АА. То спонзор сместа доказује говорећи отворено, садржајно и без устезања о недостацима које је сам имао у прошлости
и које има сада. Такво смирено и реалистичко свођење рачуна улива огромно поверење. Спонзор ће затим вероватно нагласити
да придошлица има и добре особине и да њих не треба заборавити. Тиме се одстрањују морбидне мисли и јача се ментална равнотежа
придошлице. Чим ствари почне да сагледава објективније, придошлица може смело, без страха, да прихвати сопствене недостатке.

Спонзори оних који сматрају да им уопште не треба инвентар суочавају се са сасвим
другачијим проблемом. Наиме, људи којима управља охоли его слепи су за своје лоше стране. Такве придошлице такорећи и не треба
тешити. Њима треба помоћи да открију пукотину у зидовима које је изградио њихов его – пукотину кроз коју може да продре светлост
или разум.

Таквим људима на самом почетку треба рећи да је највећи број чланова Удружења АА
стално правдао своје поступке док је пио. Правдали смо себе и измишљали изговоре; наравно, изговоре да наставимо да пијемо
и да чинимо разне друге глупе и штетне ствари. Од измишљања алибија створили смо праву уметност. Морали смо да пијемо зато
што су времена тешка или добра. Морали смо да пијемо зато што су нас код куће гушили љубављу или уопште нисмо примали љубав.
Морали смо да пијемо јер смо на послу били изузетно успешни или потпуно неуспешни. Морали смо да пијемо зато што је наша нација
победила у рату или је изгубила у миру. И тако даље, до бесконачности.

Мислили смо да су нас „околности“ навеле да пијемо; када смо покушали да изменимо
те околности, установили смо да их не можемо изменити у толикој мери да будемо потпуно задовољни, па се пиће отело контроли
и постали смо алкохоличари. Никада нисмо ни помислили да је требало да променимо себе и прилагодимо се околностима, ма какве
оне биле.

Али у Удружењу АА полако смо учили да нешто треба да предузмемо у вези са својом
жељом за осветом, својим самосажаљењем и својом охолошћу без покрића.

Требало је да научимо следеће: сваки пут када смо се
понашали охоло окретали смо
људе против себе; затим смо се љутили на те људе и желели да се осветимо
за поразе које су нам они наносили – у ствари, батином
беса којом смо хтели да ударимо њих ударали смо саме себе. Научили смо и
ово: ако осетимо велико узнемирење, прво треба да стишамо
ту узнемиреност – без обзира ко или шта нас је, по нашем мишљењу,
узнемирио.

Често је било потребно много времена да схватимо како
су неконтролисане емоције
од нас стварале жртве. Такве емоције смо брзо уочавали код других, али
врло споро код себе. Прво смо морали да признамо да имамо
пуно недостатака, мада су таква открића била болна и понижавајућа. Када
се радило о другим људима, морали смо да избацимо реч
„кривица“ из свог говора и својих мисли. Да бисмо то почели да чинимо
била је потребна снажна воља. Али када смо једном прескочили
прве две-три препреке, пут пред нама је изгледао мање тежак: почели смо
да сагледавамо себе на прави начин, односно почели
смо да стичемо понизност.

Наравно, депресивна особа и особа опседнута жељом за
моћи су људи у којих су одређене
особине развијене до крајности; таквих особа је много у Удружењу АА, а и
у целом свету. Такве личности су често веома препознатљиве,
као што је био случај у наведеним примерима. Али често се дешава да
особе само донекле одговарају одређеном типу личности.
Људска бића се разликују међу собом, па зато свако од нас, када сачињава
свој инвентар, мора да процени које недостатке он
има. Када неко пронађе ципеле које му одговарају, треба да их обује и да
хода уверен да је напокон на правом путу.

А сада размотримо сам списак тежих недостатака у структури личности које сви у
неком облику имамо. Они који су васпитани у религиозном духу, у тај списак ће уписати случајеве озбиљног нарушавања моралних
принципа. Неки људи ће мислити да тај списак треба да садржи лоше карактерне црте. Неки други ће списак звати попис непримереног
понашања. Неке ће иритирати помињање неморала, а посебно греха. Али сви који су иоле разложни, сложиће се у једном: код нас
алкохоличара много тога није добро, па зато морамо уложити пуно напора ако желимо да будемо трезвени, ако желимо да се опоравимо
и да заиста будемо способни да се суочавамо са животом.

Да не бисмо изазвали збрку у вези с називима тих
недостатака, искористићемо опште
признати списак главних људских порока – седам смртних грехова: охолост,
похлепа, похота, бес, прождрљивост, завист и лењост.
Није случајно охолост на челу поворке. Охолост води ка самозадовољству, а
иза ње увек стоје свесни или несвесни страхови;
она је узрок већине људских проблема, она је главна препрека за прави
напредак. Гордост нас тера да од себе или од других захтевамо
нешто што се не може учинити, а да се при томе не изопаче или
злоупотребе инстинкти које нам је дао Бог. Када нам задовољавање
порива за сексом, сигурношћу и статусом у друштву постане једини циљ у
животу, тада се јавља охолост да оправда наша претеривања.

Сви ти недостаци изазивају страх, неку врсту болести душе. А затим страх ствара
нове слабости у карактеру. Безразложан страх да наши инстинкти неће бити задовољени присиљава нас да чезнемо за туђом имовином,
да жудимо за сексом и моћи, да се разљутимо када су захтеви које намећу наши инстинкти угрожени, да будемо завидни када нам
се учини да се амбиције других људи остварују, а наше не. Ми једемо, пијемо и узимамо више него што нам је потребно, бојећи се
да нећемо добити довољно. Не желимо да се упустимо у озбиљан рад, па постајемо лењи. Дангубимо и одуговлачимо или, у најбољем
случају, радимо гунђајући или с пола снаге. Ти страхови су као термити – они прождиру темеље живота који желимо да изградимо.

Па зато када му Удружење АА предложи да сачини бескомпромисни инвентар, придошлици
се сигурно чини да се од њега тражи више него што је у стању да пружи. И његова охолост и његов страх га нападају кад год покуша
да погледа у себе. Охолост каже: „Не треба да идеш овим путем“, а страх каже: „У ово не смеш да гледаш!“ Али сведочења АА
који су заиста покушали да сачине морални инвентар говоре да су охолост и такви страхови само бабароге и ништа више. Када
једном постанемо потпуно вољни да сачинимо тај инвентар и када се потрудимо да тај посао обавимо темељно, магловиту сцену
обасја чудесно светио.

Ако устрајемо у томе, рађа се потпуно нова врста самопоуздања, а осећај олакшања
што смо се коначно суочили са самим собом је неописиво леп. То су први плодови четвртог корака.

Сада је придошлица вероватно већ закључио следеће да су инстинкти који су се отели
контроли главни узрок недостатака у његовом карактеру, а да су недостаци главни узрок његовог неуспеха у животу; да неће моћи
да оствари трезвеност и мир ако не буде вољан да елиминише најтеже од тих недостатака; да ће морати да разори све климаве темеље
у своме животу и затим изгради нове, стабилније. Пошто је сада вољан да започне потрагу за својим недостацима, придошлица
ће упитати: ,,А како да то учиним? Како да сачиним инвентар самога себе?“

Пошто је четврти корак само почетак онога што треба да постане устаљена пракса,
придошлици се може предложити да прво сагледа оне личне мане које му стварају највише тешкоћа и које је релативно лако уочити.
Процењујуци шта је добро, а шта лоше, он може да сачини општи преглед свог понашања када је реч о сексу, осећају сигурности
и статусу у друштву. Анализирајући свој живот, може да се позабави питањима попут ових:

Када, како и у којим ситуацијама је моје себично уживање у сексу нанело штету другима
и мени самом? Који људи су били повређени и колико? Да ли сам упропастио свој брак и повредио своју децу? Да ли сам угрозио свој
положај у друштву? Како сам тада реаговао у тим ситуацијама? Да ли је у мени буктала кривица коју ништа није могло да угаси?
Или сам тврдио да сам ја жртва, а не кривац и тако покушавао да оправдам себе? Како сам реаговао када је реч о питању секса?
Када ми је секс био ускраћен, да ли сам био осветољубив или депримиран? Да ли сам зато кињио друге људе? Ако сам код куће био
одбачен или бивао приман хладно, да ли сам због тога постао промискуитетан?

За већину алкохоличара такође је важно да поставе
питања о свом понашању у вези
с финансијском и емотивном сигурношћу. У тим областима су страх,
похлепа, посесивност и охолост често изазивале најтеже последице.
Разматрајући своје понашање на послу, готово сваки алкохоличар може себи
да постави следећа питања: Осим проблема с пићем,
које су још слабости карактера допринеле мојим финансијским проблемима?
Да ли су страх и неспособност да обављам свој посао
разориле моје самопоуздање и испуниле ме страхом? Да ли сам покушавао да
прикријем тај осећај неспособности тако што сам
се претварао, обмањивао друге, лагао или избегавао одговорност? Или тако
што сам тврдио да други не увиђају моје заиста изузетне
способности? Да ли сам прецењивао себе и изигравао велику зверку? Да ли
сам гајио тако жестоку амбицију да сам варао своје
сараднике и газио преко људи? Да ли сам био екстравагантан? Да ли сам
непромишљено позајмљивао новац од других, не размишљајући
о томе како ћу га вратити? Да ли сам био шкртица и одбијао да издржавам
своју породицу? Да ли сам избегавао финансијске обавезе?
И да ли је било „брзог богаћења“, берзанских шпекулација и клађења на
тркама?

Пословни људи из АА ће, наравно, установити да се многа од ових питања односе на
њих. Али и домаћица алкохоличарка може да угрози породичне финансије. Она може да манипулише текућим рачуном и новцем намењеним
за храну, да проводи поподнева коцкајући се и да свог супруга доведе у дуг неодговорним понашањем, немаром и екстраваганцијом.

Сви алкохоличари који су због пића изгубили посао, породицу и пријатеље мораће
да преиспитају себе без сентименталности да би установили како су њихови недостаци уништили њихову емотивну сигурност.

Најчешћи симптоми емотивне несигурности јесу забринутост, бес, самосажаљење и
депресија. Све те емоције као да изазива нешто што је понекад у нама, а понекад изван нас. Да бисмо сачинили прави инвентар,
треба пажљиво размотрити оне односе с људима који нам стално доносе невоље. Треба знати да се овај облик несигурности може
јавити у свакој области живота у којој су инстинкти угрожени. Да би се такве ситуације појасниле, могу се поставити следећа
питања: Ако размотрим и прошлост и садашњост, које ситуације повезане са сексом су у мени изазивале незадовољство, горчину,
фрустрацију или депресију? Ако рационално размотрим сваку ситуацију, да ли могу да уочим где сам погрешио?

Да ли сам запао у те невоље због себичности или због неразумних захтева? Или, ако
сматрам да је моју узнемиреност изазвало понашање других, зашто нисам у стању да прихватим околности које не могу да променим?
То су основна питања која могу да открију извор мог незадовољства и да покажу да ли треба да променим сопствено понашање,
односно да ли треба да заведем озбиљну самодисциплину.

Претпоставимо да финансијска несигурност у мени стално
изазива иста, непријатна
осећања. Могу да се запитам у којој мери су моје грешке условиле
неподоношљива страховања. А ако су поступци других делимично
узрок свему томе, шта могу да учиним у вези с тим? Ако нисам у стању да
променим тренутно стање ствари, да ли сам вољан да предузмем
мере неопходне да бих свој живот прилагодио таквим околностима? Сваки
појединац ће моћи да смисли још нека питања битна за
његов случај; тако ће сви моћи да открију основне узроке својих
проблема.

Ипак, многи од нас су највише пропатили због лоших односа с породицом, пријатељима
и околином. Према тим људима смо били посебно неправични и тврдоглави. Нисмо схватали да смо потпуно неспособни да остваримо
истинску везу с другим људским бићем. Наша егоманија створила је две стравичне провалије. Ми или тежимо да доминирамо људима
које познајемо или превише зависимо од њих. Ако се превише ослањамо на друге, они ће нас пре или касније изневерити, јер су
и они само људи и не могу да изађу у сусрет свим нашим захтевима. А због тога наша несигурност расте и трује нас. Када ми већ
по навици покушамо да манипулишемо другима да бисмо остварили своје жеље, ти људи протестују и супротстављају нам се. Тада
се ми осећамо повређени, сматрамо да смо изневерени и желимо да се осветимо. Удвостручујемо своје напоре да контролишемо
друге, али не успевамо; зато наш бол постаје оштар и сталан. При том ниједном нисмо покушали да изградимо складне односе с
породицом, да будемо пријатељ међу пријатељима, радник међу сарадницима, да будемо користан члан друштва. Увек смо покушавали
да стигнемо на врх пирамиде или да се сакријемо под њу. Због таквог егоцентричног понашања нисмо успевали да остваримо искрене
везе с људима око нас. Нисмо схватали шта значи право братство.

Неки ће приговорити да су многа од тих питања сувишна, јер мисле да њихови недостаци
нису тако упадљиви. Таквима можемо рећи да ће савесно преиспитивање само показати која питања нису била потребна. Споља гледано,
наш живот можда није био толико лош; међутим, ми се често непријатно изненадимо када установимо да је то био лажан утисак:
ми смо те егоистичне недостатке закопали дубоко у дебеле слојеве самозадовољства. Ма који да су недостаци били у питању, они
су нас на крају довели до алкохолизма и беде.

Зато је темељност кључна реч када се прави инвентар. И добро је писати питања и одговоре,
јер се тако лакше долази до јасне и искрене процене. Сем тога, ти записи су први опипљиви докази да смо потпуно вољни да кренемо
напред.

Пети корак

„Признали смо Богу, себи самима и другом људском бићу праву природу својих грешака.“

Свих дванаест корака Удружења АА од нас захтевају да
се супротставимо насиљу својих
жеља… сви ти кораци потискују наш его. Када је реч о потискивању ега,
мало који корак је тежи од петог корака. Али готово ниједан
корак није толико важан за трајну трезвеност и духовни мир као овај
корак.

Искуство Удружења АА учи нас да не можемо живети с проблемима који нас притискају
и с недостацима у карактеру који те проблеме изазивају или их погоршавају. Када смо током четвртог корака осветлили делове
своје каријере, поставили смо у центар пажње она искуства која бисмо најрадије заборавили. Ако смо схватили како су погрешно
размишљање и погрешни потези наносили штету и нама и другима, тада је потреба да оставимо саможивост и духове из прошлости
који нас муче јача него икада пре. Треба с неким да разговарамо о томе.

Међутим, наш страх је тако велик да оклевамо, па многи АА у првом покушају прескоче
пети корак. Тражимо лакши пут – који се обично састоји од општег и прилично безболног признања да смо понекад лоши глумци када
пијемо. И ми тада све то илуструјемо драматичним описима оног дела нашег понашања у пијанству који наши пријатељи вероватно
већ знају.

Али ништа не кажемо о ономе што нас заиста тишти и пече. Кажемо себи да нека непријатна
и понижавајућа сећања никоме не треба причати. Она ће остати наша тајна. Нико за то не сме никада сазнати. Надамо се да ће та
сећања отићи с нама у гроб.

Ипак, ако искуство Удружења АА ишта значи, тај поступак не само што није мудар већ,
у ствари, представља опасну одлуку. Такви конфузни ставови доносе нам праве невоље – а не примена петог корака. Неки од људи
који то нису схватили уопште нису успевали да остану трезни; други су прво пили повремено, а затим су се потпуно вратили пићу.
Чак и ветерани из Удружења АА који су били трезвени годинама, често су скупо плаћали прескакање тог корака. Они ће вам испричати
како су покушали да сами носе терет својих мисли; колико су пропатили због нервозе, страховања, гриже савести и депресије;
и како су, несвесно тражећи олакшање, понекад и својим најбољим пријатељима приписивали управо оне недостатке у карактеру
које су сами покушавали да прикрију. Сви они су схватили да им не бива лакше када причају о греховима других људи. Свако мора
да исповеди своје личне грехе.

Наравно, пракса да се своји недостаци признају другима
веома је стара. Постојала
је током многих векова и карактерише животе свих продуховљених и
истински религиозних људи. Али религија данас ни у ком случају
није једини заговорник тог спасоносног принципа. Психијатри и психолози
указују на дубоку потребу сваког људског бића да
има увид и сазнања о недостацима сопствене личности и да о њима
разговара с разложном особом од поверења. Што се тиче алкохоличара,
Удружење АА иде чак и даље. Већина нас тврди да без смелог признања
својих недостатака другом људском бићу никада не би успела
да остане трезна. Изгледа да божја милост не долази да одагна те
деструктивне опсесије све док нисмо вољни да се поверимо
другом људском бићу.

Шта добијамо применом петог корака? Прво, ослобађамо
се тог страшног осећаја изолованости
који редовно имамо. Алкохоличаре готово без изузетка мучи усамљеност.
Скоро сви ми искусили смо осећај да не припадамо нигде
– чак и пре него што се пиће отело контроли – па су људи почели да нас
избегавају. Повукли смо се у себе и нисмо се усуђивали
да приђемо другима – или смо били бучни момци који су жудели за пажњом и
дружењем, али их, по сопственој процени, никада нису
добијали. Увек је постојала тајанствена баријера коју нисмо могли ни да
пређемо ни да разумемо. Као да смо били глумци на позорници
који би изненада схватили да не знају ниједну реч из својих улога. То је
један од разлога зашто смо толико волели алкохол.
Он нам је омогућавао да глумимо без претходног учења улога. Али чак нам
је и Бахус задавао ниске ударце, па бисмо коначно падали
и остајали са страшним осећајем самоће.

Када смо стигли у Удружење АА, први пут у животу смо
се нашли међу људима који су
нас разумели; тај осећај припадности доносио нам је огромно задовољство.
Мислили смо да је наш проблем изолованости решен.
Али ускоро смо открили следеће: мада више нисмо били без друштва, још
увек смо патили од оних старих напада неподношљиве издвојености.
Све док о својим конфликтима нисмо отворено проговорили и док нисмо
саслушали друге како о томе говоре, нисмо имали осећај
пуне припадности. То је био почетак праве везе између човека и Бога.

Када смо учинили тај суштински корак почели смо да схватамо како нам се може опростити
без обзира какве смо мисли гајили или шта смо учинили. Тада смо се први пут осетили способни да опростимо другима – без обзира
колико су нас дубоко ти други повредили; и тај осећај смо стекли баш док смо са својим спонзорима или духовним саветницима
радили на петом кораку. Наш морални инвентар показао нам је да је пожељно свеукупно опраштање; међутим, тек када смо одлучно
ушли у пети корак, знали смо да смо у стању да примимо и дамо опроштај.

Од поверавања својих недостатака другом људском бићу можемо очекивати још једну
битну дивиденду – понизност, појам који се често погрешно схвата. Онима који су почели да напредују у Удружењу АА почиње да
бива јасно шта су чинили и какви су у ствари, па искрено покушавају да постану онакви какви би требало да буду. Дакле, први
практичан корак ка понизности мора да укључи признавање својих недостатака. Ниједна мана се не може исправити ако је јасно
не сагледамо. Али морамо да учинимо и више од самог сагледавања. Током четвртог корака успели смо да погледамо себе објективно.
Међутим, то је ипак био само поглед.

Сви смо видели, на пример, да су нам недостајали искреност и толеранција, да смо
повремено имали нападе самосажаљења или обмањивали себе о сопственој величини. То јесте било понижавајуће искуство, али
није обавезно значило и да смо остварили праву понизност. Мада смо признали своје недостатке, они су још увек били ту. А требало
је нешто учинити у вези с њима. Тада смо установили да не можемо да их одагнамо само својом жељом или вољом.

Реалније сагледавање свог понашања и искренији однос
према себи представљају напредак
који се постиже у оквиру петог корака. Док смо правили свој инвентар,
почели смо да схватамо колико нам невоља задаје самообмањивање.
Та спознаја нас је узнемирила. Ако смо раније у већој или мањој мери
обмањивали себе, како да знамо да то не чинимо и даље? Како
можемо бити сигурни да смо сачинили прави каталог својих недостатака и
да смо заиста признали да те недостатке имамо – макар
и самоме себи? Пошто нас још увек муче страх, самосажаљење и осећај
повређености, можда нисмо у стању да правилно оценимо себе.
А можда због снажног осећаја кривице и гриже савести драматизујемо и
пренаглашавамо своје недостатке. Бес и осећај повређености
можда су димна завеса помоћу које скривамо неке своје недостатке
приписујући их другима. Можда нас још увек оптерећују многе
грешке из прошлости – како оне крупне тако и оне ситне – којих уопште
нисмо свесни.

Тада је постало сасвим јасно да није довољно да сами процењујемо сопствено понашање
и да на основу такве процене признајемо своје недостатке. Ако заиста желимо да спознамо истину о себи и признамо је, морамо
затражити помоћ са стране – помоћ Бога и другог људског бића. Можемо ступити на пут исправног размишљања, потпуне искрености
и истинске понизности само ако проговоримо о себи не прикривајући ништа, само ако смо вољни да прихватимо предлоге и понуђене
смернице.

Па ипак су многи од нас још увек оклевали. Говорили смо: „Зашто Бог, такав како
га ми схватамо,
не може да нам каже где смо погрешили? Ако нам је Творац удахнуо живот, тада он мора знати сваки погрешан
потез који смо икада учинили. Зашто све то не признамо непосредно Њему? Зашто треба да у све то уводимо неке друге особе?“

Када у тој фази покушамо да остваримо прави однос с Богом, јављају се две врсте проблема.
Мада нас је у почетку можда плашило то што Бог зна све о нама, на то смо се прилично брзо навикли. Бити насамо с Богом за нас
није толико непријатно као суочавање с другом особом. Све док не седнемо и наглас не кажемо оно што смо дуго прикривали, наша
воља да себе доведемо у ред још увек је у великој мери теоријске природе. Наша искреност према некој особи потврђује да смо
исто тако искрени и према себи и према Богу.

Друга тешкоћа је следећа: оно што признамо једино себи
можда не одговара истини
– можда је плод наших рационализација и прижељкивања. Предност разговора
с другим људима је у томе што одмах можемо чути коментаре
и савете и што су ти савети изречени недвосмислено. Опасно је сам
улазити у питања која се тичу духа. Колико пута смо чули да
добронамерни људи кажу да их води Бог, мада је било потпуно јасно да
уопште нису у праву. Пошто нису имали ни довољно искуства
ни понизности, они су обмањивали себе и успевали су да оправдају чак и
крајње глупости говорећи да је то оно што им је Бог рекао
да чине. Треба поменути и да људи на високом степену духовног развоја
готово увек с пријатељима или с духовним саветницима
проверавају смернице које су, по њиховом мишљењу, добили од Бога. Дакле,
придошлица не сме да чини такве глупе, можда и трагичне
грешке. Коментари и савети других можда нису увек беспрекорни; међутим,
они су много конкретнији од смерница које, по нашем
мишљењу, стижу од Више Силе. Треба бити опрезан у тумачењу таквих
смерница док још увек немамо довољно искуства у контактима
с Вишом Силом.

Наш следећи задатак биће да пронађемо особу у коју
можемо имати поверења. То морамо
учинити веома пажљиво, пошто се само мудрим поступцима стиже до циља.
Можда ће бити потребно да тој другој особи изнесемо
неке чињенице о себи које нико други не треба да зна. Желећемо да
разговарамо с неким ко је искусан, ко је не само успео да остане
трезвен већ је успео да превазиђе и друге озбиљне тешкоће. Можда исте
оне тешкоће које имамо и ми. Та особа је можда наш спонзор,
али не мора увек бити тако. Ако гајите велико поверење у спонзора и ако
су његов темперамент и његови проблеми блиски вашима,
тада би такав избор био добар. Осим тога, предност је и то што ваш
спонзор већ зна нешто о вашем случају.

Међутим, можда је ваш однос према њему такав, да сте
спремни да му поверите само
део своје приче. Ако је то случај, обавезно то учините, јер морате
започети тај процес што је пре могуће. Међутим, може се десити
да изаберете неког другог за теже и дубље поверавање. Та особа може бити
и неко ко је изван Удружења АА – на пример, ваш свештеник
или ваш лекар. За неке од нас ће можда најбољи избор бити потпуни
странац.

За ваш даљи опоравак пресудни су ваша спремност да се
поверите и ваше пуно поверење
у онога коме сте изнели своје прве објективне спознаје. Чак и када
пронађете праву особу, често је потребна чврста одлучност
да бисте тој особи приступили. Програм Удружења АА заиста захтева
одлучност; морате сакупити сву одлучност коју имате. Ако
тај део задатка добро обавите, вероватно ћете с особом коју изаберете
остварити успешну сарадњу. Када се ваш пут пажљиво испланира
и када особа којој сте указали поверење схвати да може да буде од велике
помоћи, разговор ће бити пријатан, а убрзо ће постати
и динамичан. Ваш слушалац ће вам можда након неког времена испричати
понеку причу о себи, због чега ћете се ви осећати још
опуштеније. Ако ништа не будете скривали, осећај растерећења ће у вама
расти из трена у трен. Емоције потискиване годинама
избијаће на површину и нестајаће чим се раскринкају. Бол се ублажава, а
његово место заузима окрепљујућа смиреност. А када
се тако повежу понизност и спокојство, дешава се још нешто изузетно
важно. Многи АА који су некада били агностици или атеисти
рекли су нам да су током ове фазе петог корака, у ствари, први пут
осетили присуство Бога. А они који су и раније веровали, тада
су стекли још јаснију свест о Богу.

Тај осећај јединства с Богом и с људима, тај излазак из изолованости који се остварује
када се с неким отворено и искрено подели страшни терет кривице, пружа нам место за предах; ту се можемо припремити за наредне
кораке који воде ка пуној и правој трезвености.

Шести корак

„Били смо потпуно спремни да дозволимо Богу да уклони све те недостатке карактера.“

„Током овог корака дечаци сазревају у мушкарце.“ То каже један цењени свештеник
који спада у најоданије пријатеље Удружења АА. Он затим каже: свака особа пређе заиста дуг духовни пут од трена када скупи
довољно воље и искрености да примени шести корак на сваку своју ману без икаквих резерви; она представља особу која заиста
покушава да се развија онако како то захтева њен Творац.

Наравно, сваки члан Удружења АА ће сместа позитивно
одговорити на контроверзно
питање да ли Бог може – и под одређеним условима хоће – да уклони
недостатке карактера. За члана Удружења АА, то није само теоријска
претпоставка; за њега је то најважнија чињеница у животу. Он то обично
доказује овако: „Тачно је, био сам поражен, потпуно
немоћан. Моја воља није деловала на алкохол. Промена места становања,
сав труд моје породице, пријатеља, лекара и свештеника
нису помогли да се ослободим алкохолизма. Једноставно нисам могао да
престанем да пијем и чинило се да ниједно људско биће
не може да ми помогне. Али када сам ресио да себе доведем у ред и
затражио од Више Силе – од Бога, таквог како га ја схватам
– да ме ослободи, моја опседнутост пићем је нестала. Као да ју је неко уклонио.“

У целом свету се на састанцима Удружења АА сваког дана могу чути такве изјаве. Свима
је јасно да је сваки трезвен члан Удружења АА ослобођен те упорне, а вероватно и фаталне опсесије. Дакле, у пуном и дословном
смислу реци, сви АА су у потпуности „постали спремни“ да допусте Богу да из њихових живота уклони манију алкохола. И Бог
је баш то и учинио.

Ако смо се тако ослободили алкохолизма, зашто онда на исти начин не можемо да се
ослободимо сваке тешкоће или мане? То је загонетка нашег постојања, а прави одговор може вероватно дати само Бог. Ипак, барем
део тог одговора спознали смо и ми.

Када мушкарци и жене у себе уливају велике количине алкохола који уништава њихове
животе, они повлаче крајње неприродан потез. И поред своје жеље за самоодржањем, они као да су изабрали самоуништење.

Они поступају против својих виталних интереса. Када су
поражени због страшних удараца
које им наноси алкохол, божја милост не може да уђе у њих и да одагна
њихову опсесију. Ипак, у тој ситуацији њихов моћни инстинкт
за животом може да сарађује са жељом Творца да таквим људима подари нов
живот. Јер и природа и Бог презиру самоубиство.

Међутим, већина наших других тешкоћа уопште не спада у
ту категорију. На пример,
свака нормална особа жели да једе, да продужава врсту, да буде неко међу
својим сарадницима. А жели и да буде у разумној мери
безбедна и сигурна док покушава да оствари све то. Заиста, Бог ју је
такву створио. Бог није створио човека да би се он уништавао
алкохолом, већ му је дао инстинкте како би му помогао да преживи.

Немамо никаквих индикација – бар у овом животу – да наш Творац очекује да ми потпуно
елиминишемо своје инстинкте. Колико ми знамо, није забележен случај да је Бог потпуно одстранио све природне инстинкте из
неког људског бића.

Пошто се већина нас рађа с мноштвом природних жеља, није чудно што често дозвољавамо
да те жеље превазиђу своју природну намену. Понекад нас оне слепо воде, понекад ми захтевамо да нам оне пруже више задовољства
или пријатности него што је могуће или него што нам припада. У том тренутку ми губимо онај степен савршенства који нам је Бог
наменио овде на земљи. То одступање представља меру недостатака наших карактера, или, ако вам се више свиђа, меру наших грехова.

Ако затражимо, Бог ће нам свакако опростити то што смо изневерили своје обавезе.
Али Он нас ни у ком случају неће „прочистити“ и помоћи нам да останемо „чисти“ ако не сарађујемо с Њим. Од нас се очекује
да желимо да радимо у том правцу. Бог тражи само да дамо све од себе и да покушамо да побољшамо свој карактер.

Зато је шести корак – „Били смо потпуно спремни да дозволимо Богу да уклони све
те недостатке карактера“ – за АА начин да изрази жељу да започне нешто што ће примењивати целог живота. То не значи да очекујемо
да будемо ослобођени свих недостатака исто онако као што смо ослобођени порива за пићем. Неких од тих недостатака ћемо можда
бити ослобођени, али у већини случајева мораћемо се задовољити лаганим побошљањем. Кључне реци „потпуно спремни“, наглашавају
чињеницу да желимо да дамо све од себе или да желимо да научимо како да то учинимо.

Колико нас је достигло тај степен спремности? Практично нико у потпуности. Искрено
говорећи, најбоље што можемо учинити јесте да покушамо да будемо толико спремни. Чак и најбољи од нас ће доживети непријатно
изненађење када схвате да се увек јави тренутак кризе; тада морамо да кажемо: „Не, не смем од тога још да одустанем.“ А у
још опаснијој ситуацији ћемо узвикнути: „Никада нећу одустати!“ У природи је инстинката да покушају да превладају. Без
обзира колики смо напредак постигли, увек ће се наћи жеље које ће бити у супротности с божјом милошћу.

Они који сматрају да су кроз све то прошли лако, можда ће оспоравати ово што је речено;
зато би било добро да о свему још мало продискутујемо. Практично свако жели да се отараси тих најтежих и најдеструктивнијих
тегоба. Нико не жели да буде толико охол да га презиру као хвалисавца, нити да буде толико похлепан да га прогласе за лопова.
Нико не жели да буде толико бесан да почини убиство, толико похотљив да неког силује, толико прождрљив да упропасти своје
здравље. Нико не жели да га раздире хронични бол због зависти нити да буде паралисан лењошћу. Наравно, већина људских бића
не пати од тих недостатака у тако екстремном облику.

Ми који смо избегли те екстреме склони смо да
честитамо себи. Имамо ли на то право?
Ипак, није ли само лични интерес – интерес и ништа друго – мотивисао
већину нас да не претерујемо? Није потребно превише духовног
напора да се не упустимо у претеривања која проценимо као веома штетна.
Али када се суочимо с мање израженим видовима тих
истих штетних поступака, шта тада чинимо?

Сада морамо себи да признамо следећу чињеницу: неки
наши проблематични поступци
причињавају нам задовољство. Ми их заиста волимо. На пример, ко не воли
да се осети бар мало супериорнији у односу на свог сарадника
– а можда и доста супериорнији? Зар није тачно да похлепу често
камуфлирамо у одору амбиције? Чини се да је немогуће одобравати
похоту. Али колико мушкараца и жена говоре о љубави – и верују у то што
говоре – а у свари, тиме само прикривају похоту која
чучи у неком мрачном кутку њихових умова?

А чак и многи од оних који остају у границама конвенционалног морају да признају
следећу чињеницу: њихове сексуалне екскурзије у машти су често прерушене у рухо романтичне љубави.

Можемо уживати и у љутњи за коју сматрамо да је
оправдана. На неки перверзан начин
можемо уживати у чињеници да нас поступци многих људи нервирају, јер се
тада у нама јавља пријатан осећај супериорности. Ширење
трачева о онима на које смо љути – господски начин убијања помоћу
атентата на нечији карактер – такође нам причињава задовољство.
Ми не желимо да помогнемо онима које критикујемо; само покушавамо да
истакнемо сопствену исправност.

Када је реч о лакшем случају прождрљивости, користимо
се једним блажим изразом
– зовемо је „уживање у јелу“. Ми живимо у свету препуном зависности. У
већој или мањој мери, свако је њоме заражен. Тај недостатак
нам свакако пружа чудно, али видљиво задовољство. Зашто бисмо иначе
толико жудели за оним што немамо – не покушавајући да то
стекнемо радом. Зашто свом снагом желимо оне особине које никада нећемо
имати уместо да прихватимо ту чињеницу и да јој се
прилагодимо? Исто тако, често прионемо на посао само да се финансијски
обезбедимо, па да касније можемо да ленствујемо – само
што то зовемо „повлачење с посла.“ Немојмо заборавити ни таленат за
отезање, што је у ствари само четворосложна варијанта
реци „лењост“. Скоро свако би могао да приложи подужи списак таквих и
сличних недостатака, а готово нико озбиљно не размишља
да их се одрекне – све док због њих не упадне у велике неприлике.

Наравно, неки људи могу закључити да су спремни да се
обрачунају са свима таквим
недостацима. Али чак и ти људи, ако сачине списак мањих недостатака,
мораће да признају да ипак желе да задрже неке од њих.
Према томе, очито је да мало ко од нас може брзо или лако да оствари тај
циљ: да буде заиста спреман за пут ка духовном и моралном
савршенству. Ми, у ствари, прихватамо само онолико „савршенства“ колико
нам је неопходно да се „провучемо“ кроз живот
– наравно, разни људи различито схватају „провлачење“ кроз живот. Дакле,
разлика између „дечака и мушкараца“ у ствари
је разлика између борбе за неки циљ који смо сами поставили и савршеног
циља који потиче од Бога.

Многи ће сместа упитати: „Како да прихватимо све што подразумева шести корак?
Па – то значи прихватити савршенство!“ Чини се да је ово тешко
питање, али ако му приђемо практично – није. Савршенство
се подразумева само у примени првог корака – који захтева стопроцентно
признање да смо немоћни пред алкохолом. Осталих једанаест
корака само постављају савршене, идеалне циљеве. То су циљеви којима
тежимо и мерила у односу на које процењујемо своје напредовање.
Тако посматран, шести корак још увек јесте тежак, али уопште није
немогућ. Једино је важно да сместа покушамо да применимо
тај корак и да не посустајемо у томе.

Да бисмо овај корак могли да искористимо и за решавање других проблема осим алкохола,
треба да свој ум учинимо отвореним за нове идеје. Мораћемо да подигнемо поглед ка савршенству и да будемо спремни да кренемо
у том правцу. Мање је важно да ли ћемо на том путу застајкивати. Важно је само поставити следеће питање: Јесмо ли спремни?“

Ако опет погледамо недостатке којих још нисмо спремни да се одрекнемо, схватићемо
да морамо избрисати јасне граничне линије које смо повукли. Можда ћемо у неким случајевима морати да кажемо: „Овога се још
не могу одрећи…“; али никада не смемо да кажемо: „Овога се никада нећу одрећи!“

А сада треба да објаснимо и оно што делује као проблем који још нисмо разрешили.
Рекли смо да треба да будемо потпуно спремни да кренемо ка савршенству. Ту треба приметити да се може толерисати и извесно
одлагање. Али ум алкохоличара може реч „одлагање“ схватити као изговор који подразумева дужи временски период. Он може
да каже. „Па то је лако! Наравно да ћу кренути ка савршенству, али нећу се при том журити. Можда бесконачно могу да одлажем
суочавање с неким својим проблемима.“ Наравно, тако се не може. Такво самообмањивање мора се одбацити, као и многе друге
рационализације. У најмању руку, мораћемо се изборити бар с неким од наших најгорих недостатака карактера; зато треба сместа
кренути на посао – да би они били уклоњени што је пре могуће.

Оног тренутка кад кажемо „Не, никада!“, наши умови постају непроходни за божју
милост. Одлагање је опасно, а опирање може имати фаталне последице. У тренутку када то схватимо, напуштамо ограничене циљеве
и крећемо ка ономе што Бог жели од нас.

Седми корак

„Понизно смо замолили Њега да уклони наше слабости.“

Пошто се овај корак више од свих осталих односи на понизност, треба да застанемо
и размотримо шта је понизност и шта нам понизно понашање доноси.

Заиста, стицање веће понизности представља темељ за свих дванаест корака. Без извесне
количине понизности, ниједан алкохоличар не може да остане трезан. Уз то, готово сви АА су установили да су њихове шансе да
остваре праву срећу мале ако у већој мери не развију ту драгоцену особину – много више него што је потребно само за трезвеност.
Без понизности они не могу да остваре животне циљеве, а када су у невољи, нису у стању да пронађу веру потребну за суочавање
с проблемима.

Понизност као реч и као идеал не котира се високо у нашем свету. Не само што се идеја
не схвата правилно већ се и сама реч често ниподаштава. Многи људи немају ни најблажу представу о томе шта је понизност као
начин живота. Велики део онога што чујемо свакога дана и велики део онога што читамо ставља у први план човеков понос због
успеха које је постигао.

Својим бриљантним умовима људи од науке приморавају природу да открије своје тајне.
Огромни потенцијали којима смо овладали обећавају такву количину материјалних добара да су многи поверовали како је пред
нама миленијум људског просперитета. Сиромаштво ће нестати и свега ће бити у изобиљу, па ће сви бити материјално обезбеђени
и имаће сва лична задовољства која желе. Та теорија као да каже да неће бити много повода за свађу када се задовоље примарни
инстинкти свих људи. Тада ће на свету завладати срећа и људи ће моћи да се усредсреде на културу и изградњу карактера. Људи
ће обликовати своју судбину искључиво својом интелигенцијом и својим радом.

Свакако да ниједан алкохоличар, а посебно не члан Удружења АА, не потцењује успех
у материјалној сфери. Исто тако, ми не улазимо у расправу с многима који су још увек убеђени да је главни циљ живота задовољити
основне природне потребе. Али ми смо потпуно сигурни да ниједна група људи у свету – када је покушала да живи на тај начин –
никада није створила себи толико невоља у животу као алкохоличари. Већ хиљадама година тражимо више него што нам припада
када је реч о финансијској сигурности, престижу и љубавним везама. Када нам се чинило да успевамо у томе, пили смо да бисмо
могли да сањамо још грандиозније снове. Када нисмо успевали – ни делимично – пили смо да то заборавимо. Ми никада не добијамо
довољно онога што желимо.

У свим тим покушајима да нешто остваримо непрекидно
нас је ометао недостатак понизности
– мада су многи од тих покушаја били добро замишљени. Нисмо могли да
схватимо да прво треба изградити карактер и духовне вредности,
као ни то да задовољавање материјалних потреба није главни животни циљ.
Као што обично и чинимо, ми смо побркали циљ и средство.
Уместо да задовољавање свих материјалних прохтева третирамо као средство
помоћу којег можемо да живимо и делујемо као људска
бића, ми смо те прохтеве схватили као крајњи циљ и сврху живота.

Тачно је да су многи од нас сматрали да је пожељно
бити карактеран, али нам је карактер
очито служио само као средство да успешније остварујемо сопствене жеље.
Ако покажемо неопходну искреност и морал, имаћемо
више шанси да добијемо оно што у ствари желимо. Али кад год је требало
да бирамо између карактера и комодитета, изградња карактера
се губила у прашини наше трке за оним што је, по нашем мишљењу, била
срећа. Ретко смо изградњу карактера посматрали као нешто
што је само по себи пожељно, нешто за шта бисмо се борили без обзира да
ли су потребе наших инстинката задовољене или не. Никада
нисмо ни помислили да свој свакодневни живот заснујемо на искрености,
толеранцији и истинској љубави према човеку и Богу.

Нисмо се држали ниједне трајне вредности; били смо
слепи за прави смисао живота
и то је произвело још једну лошу последицу. Докле год смо веровали да
можемо живети само од своје личне снаге и интелигенције,
нисмо могли да остваримо праву веру у Вишу Силу. То је био случај чак и
ако смо веровали да Бог постоји. Могли смо гајити искрена
религиозна осећања, али су она остајала бесплодна јер смо још увек сами
покушавали да изигравамо Бога. Све док смо на прво
место стављали ослањање на своје снаге, није могло бити ни говора о
истинском ослањању на Вишу Силу. Недостајао је кључни
састојак – свеколика понизност, жеља да потражимо Бога и да поступамо по
Његовој вољи.

За нас је процес стицања тог новог увида био неуобичајено болан. Тек су нас многострука
понижавања присилила да научимо нешто о понизности. Тек смо на крају дугог пута обележног сталним поразима, понижавањима
и коначним сломом самозадовољства почели да схватамо понизност као нешто више од стања потпуног очаја. Сваки придошлица
у Удружењу Анонимних алкохоличара прво чује, а убрзо и сам схвати да је то понизно признање беспомоћности пред алкохолом
први корак ка ослобађању од чврстог загрљаја пића.

 Дакле, тада смо понизност први пут сагледали као нешто неопходно. Међутим, то
је било довољно тек за почетак. Већини од нас потребно је веома, веома много времена да се потпуно ослободимо аверзије према
идеји понизности, да сагледамо понизност као авенију која води до праве слободе људског духа, да постанемо спремни да тежимо
понизности као нечему што треба желети само по себи. Целог живота били смо егоцентрични и то се не може одједном изменити.
На почетку тог пута, уз сваки наш корак јавља се отпор.

Када коначно потпуно признамо да смо немоћни пред
алкохолом, можемо да удахнемо
с олакшањем и да кажемо: „Па, Богу хвала што је то прошло! Никада нећу
морати поново да пролазим кроз тако нешто” А тада, на
своје велико разочарање, схватимо да је то само први међаш на нашем
новом путу. И даље се невољно, зато што смо приморани, суочавамо
с оним озбиљним недостацима карактера због којих смо и постали пијанице –
с недостацима које морамо превазићи ако не желимо
да се опет повучемо у алкохолизам. Спремни смо да се отарасимо неких од
тих недостатака; међутим, испоставља се да је то у неким
случајевима готово немогуће, па се повлачимо. А неке друге недостатке
упорно задржавамо, мада су и они опасни за нашу равнотежу,
јер нам још увек доносе велико задовољство. Како да сакупимо одлучност и
вољу да се отарасимо тих погубних навика и порива?

Међутим, опет нам се на основу искуства Удружења АА
намеће неизбежан закључак да
у своје покушаје свакако морамо укључити вољу или нећемо успети. У овој
фази нашег пута ми осећамо снажан порив да учинимо
прави потез. Морамо да бирамо између тешкоћа на које ћемо наићи ако
покушамо и неминовних казни које следе ако уопште не покушамо.
Ми гунђамо док чинимо те прве кораке на новом путу, али ипак корачамо.
Можда још увек немамо баш високо мишљење о понизности
као о пожељној личној врлини, али је прихватамо као неопходну помоћ да
бисмо преживели.

Али када пажљиво проучимо неке од својих недостатака, када их продискутујемо с
другим људима и када постанемо спремни да их уклонимо, о понизности почињемо да размишљамо на нов начин. До тог времена смо
се вероватно у одређеној мери већ ослободили неких тежих мана. Већ можемо да доживимо тренутке у којима осећамо нешто попут
правог духовног мира. За оне од нас који су до тада знали само за узнемиреност, депресију или стрепњу – другим рецима, за све
нас – тај новостечени мир је дар непроцењиве вредности. Заиста смо доживели нешто ново. Понизност је раније била само горка
и непријатна пилула, а сада почиње да бива укусан залогај који може да нам обезбеди спокој.

Таква повољнија представа о понизности означава
почетак још једне револуционарне
промене у нашим погледима. Наше очи почињу да се отварају ка безмерним
вредностима које се назиру управо када кренемо у болно
пробадање ега. До тада, наши животи су се углавном састојали од бола и
проблема. Бежали смо од њих као од куге. Никада нисмо
желели да се суочимо са својом патњом. Изградња карактера кроз патњу
можда одговара свецима, али нама заиста не делује привлачно.

А затим смо у Удружењу АА почели да посматрамо и ослушкујемо. Свуда смо запажали
како се пораз и беда помоћу понизности преображавају у непроцењиве предности. Чули смо много прича о томе како је понизност
претворила слабост у снагу. У сваком од тих случајева бол је представљао цену која се морала платити за улазак у нови живот.
Али та улазница је пружала више него што смо очекивали. Донела је понизност и ми смо убрзо открили да понизност леци бол. Почели
смо да се мање бојимо бола и да више него икада пре желимо понизност.

Сазнавали смо све више и више о понизности и тада се десила крупна промена у нашем
односу према Богу.

Ту промену су осетили и верници и они који не верују. Више нисмо мислили да је Виша
Сила нека врста прве помоћи коју треба звати само у хитним случајевима. Напуштали смо идеју да можемо да живимо по своме, уз
повремену помоћ Бога. Многи од нас који су сматрали да су религиозни, постали су свесни да су то били само делимично. Одбијајући
да Бога поставимо на прво место, ми смо себи ускратили Његову помоћ. Али тада су речи „Сам по себи нисам ништа, Отац је све“
почеле да нам делују привлачно и смислено.

Схватили смо да се понизност може прихватити и без
присиле и приморавања. Сада смо
и сами радо посезали за понизношћу – нисмо јој се више окретали само
због непрестане патње. До велике прекретнице у нашим животима
дошло је када смо понизност прихватили као нешто што заиста желимо, а не
као нешто што морамо да достигнемо. У то време смо
почели да сагледавамо пуни значај седмог корака: „Понизно смо замолили
Њега да уклони наше слабости.“

Док се припремамо да применимо седми корак, добро је
да ми АА још једном преиспитамо
своје дубље циљеве. Свако од нас би волео да живи у складу са самим
собом и својим сарадницима. Волели бисмо да будемо сигурни
да ће божја милост учинити за нас оно што нисмо у стању да учинимо сами.
Видели смо да недостаци карактера засновани на кратковидим
или недостојним поривима, представљају препреке које блокирају наш пут
ка постављеним циљевима. Сада јасно видимо да смо
себи, другима и Богу постављали неразумне захтеве.

Главни извор наших недостатака био је егоистичан страх
– у основи страх да ћемо
изгубити нешто што већ поседујемо или да нећемо добити нешто што смо
захтевали. Пошто смо се суочавали с незадовољеним захтевима,
стално смо били у стању узнемирености и фрустрације. Нисмо могли стећи
мир све док нисмо пронашли начин да смањимо своје захтеве.
Разлика између захтева и просте молбе јасна је свакоме.

Током седмог корака мењамо своје ставове, што нам уз
понизност као вођу омогућава
да се одвојимо од себе и окренемо се ка другима и ка Богу. Централни
појам у седмом кораку је понизност. Тај корак нас учи да
сада треба понизно да покушамо да уклонимо и остале своје недостатке.
При томе треба да испољимо вољу исто као и када смо признали
да смо немоћни пред алкохолом и почели да верујемо да Виша Сила може да
нам врати здравље. Ако та количина понизности може
да нам помогне да призовемо милост помоћу које се може изгнати таква
погубна опсесија, тада се можемо надати да ћемо истим
средством моћи да победимо сваки проблем на који наиђемо.

Осми корак

„Сачинили смо списак свих особа којима смо наудили и постали смо спремни да им се свима одужимо.“

Кораци осам и девет тичу се међуљудских односа. Прво треба да се осврнемо и покушамо
да откријемо где смо погрешили; затим треба одлучно да покушамо да исправимо нанету штету; и треће, пошто смо тиме уклонили
терет прошлости, треба да размотримо како ћемо уз новооткривене спознаје о себи развити најбоље могуће односе са свим људским
бићима које знамо.

То је крупан задатак. Тај задатак можемо извршавати све вештије и вештије, али га,
у ствари, никада нећемо окончати. Треба да научимо како да живимо у највећој слози, партнерству и братству са свим мушкарцима
и женама без обзира ко су они – што је динамична и фасцинантна авантура. Сваки АА је установио да споро напредује у тој новој
авантури живота све док се прво не повуче и заиста не сачини тачан и беспоштедан преглед неправди које је оставио иза себе.
Он је то у извесној мери већ учинио када је правио морални инвентар, али сада је дошло време да удвостручи напоре и да сагледа
колико је људи повредио и на који начин. То поновно отварање емотивних рана, неких старих, неких можда заборављених, а неких
још болних, на први поглед делује као непотребан и бескористан оперативни захват. Али ако кренемо одлучно, брзо ћемо уочити
велике предности тог чина па ће се бол смањивати, а препреке ће падати једна за другом.

Међутим, те препреке су сасвим реалне. Прва и једна од најтежих тиче се опраштања.
Оног трена када почнемо да размишљамо о затегнутом или прекинутом односу с неком особом, наше емоције заузимају одбрамбени
став. Да бисмо избегли сагледавање неправди које смо нанели неком другом, ми се увређено усредсредимо на неправде које је
та особа нанела нама.

То нарочито чинимо ако се она заиста понела лоше. Ми то једва дочекамо, па њено понашање
користимо као савршен изговор да умањимо ефекат својих лоших поступака или да их потпуно занемаримо.

Ако се то деси, морамо сместа прекинути такав начин
размишљања. Нећемо постићи ништа
ако само један другом у руку стављамо врућ кромпир. Присетимо се да
алкохоличари нису једини које опседају болесне емоције.
Ставише, обично се дешавало да смо се, док смо пили, према другима
понашали још горе ако су и ти други имали недостатке у карактеру.
Често смо доводили и најбоље пријатеље до ивице стрпљења; наводили смо
друге – који можда о нама и иначе нису имали лепо мишљење
– да покажу своје најгоре лице. У многим од тих случајева имали смо
посла с људима који су патили као и ми, с људима чију смо
патњу појачали. Ако желимо да тражимо опроштај, зашто не почнемо тако
што бисмо ми опростили њима, свима до једног?

Када набрајамо људе којима смо наудили, већина нас се
судара с још једном тешком
препреком. Наиме, прилично нас узнемири сазнање да треба у лице признати
онима које смо повредили да смо се ружно понели. Већ
нам је било довољно непријатно када смо све то признавали Богу, себи и
другом људском бићу. Застрашује нас то што треба или
да посетимо људе који су у то били укључени или да им пишемо, посебно
када се сетимо какво мишљење већина од њих има о нама.
А неки људи којима смо наудили још увек нису сазнали шта смо учинили. И
тада узвикнемо: зашто не оставимо прошлост на миру?
Зашто уопште морамо да размишљамо о тим људима? Ово су само неки примери
како се страх удружује с охолошћу да би ометао састављање
списка свих људи којима смо наудили.

А неки од нас се опет саплићу на сасвим другој
препреци. Ми упорно верујемо да је
наше пијанство нанело штету једино нама самима, а никако другима. Наше
породице нису трпеле, јер смо увек плаћали рачуне и
ретко када пили код куће. Наши сарадници на послу нису трпели, јер смо
обично испуњавали пословне обавезе. Наша репутација
није трпела, јер смо били сигурни да скоро нико није ни знао да пијемо.
Они који су то знали, понекад су нам говорили да, на крају
крајева, добри људи повремено морају себи да дају одушка. Какву смо им
онда праву штету нанели? Штета коју им јесмо нанели
може се лако исправити помоћу неколико необавезних извињења.

Наравно, тај став је крајњи резултат намерног заборављања. Он се може променити
само дубоким и искреним преиспитивањем сопствених мотива и поступака.

Мада се у неким случајевима никада нећемо моћи одужити, а у неким ћемо морати сачекати,
ипак треба да сачинимо тачан и заиста свеобухватан преглед својих поступака из прошлости који су погодили друге људе. У многим
случајевима установићемо да штета коју смо нанели другима није велика, али да смо себи нанели велику емотивну штету. Веома
дубоки, понекад готово заборављени, штетни емотивни конфликти остављају траг у несвесном делу наше личности. Када су се десили,
у нама су изазвали жестоке реакције и од тада нагризају нашу личност и кваре нам живот.

Изузетно је важно одужити се појединцима, али исто
тако неопходно је промислити
о својим односима према људима уопште. На тај начин, колико год је то
могуће, треба да спознамо сваку, па и најситнију чињеницу
о себи и својим основним проблемима. Пошто су лоши односи с другим
људским бићима готово увек били непосредан узрок наших
невоља, укључујући и алкохолизам, ниједно истраживање неће нам пружити
важније и вредније резултате од овог. Сталожено, зрело
размишљање о односима с другима може да продуби наш увид у сопствено
стање. Тако можемо стићи много дубље од површних недостатака,
можемо сагледати суштинске недостатке, недостатке који су понекад
одговорни за читав наш модел понашања. Како смо већ рекли,
темељност се исплати – и то вишеструко.

Затим се можемо упитати шта подразумевамо под изразом „наудити“ другим људима.
Какве то „штете“ могу људи да нанесу једни другима? Реч „штета“ можемо за ову прилику дефинисати као резултат супротстављених
инстинката који људима стварају физичке, менталне, емотивне и духовне невоље. Ако смо стално раздражљиви, ми и у другима будимо
бес. Ако лажемо или варамо, другима ускраћујемо не само материјална добра већ и емотивну сигурности и духовни мир. Ми као да
им упућујемо позив да буду дрски и осветољубиви. Ако се у сексу понашамо себично, можемо изазвати љубомору, незадовољство
и снажну жељу да се узврати истом мером.

Такве крупне грешке у понашању ни у ком случају не представљају сав каталог наших
ружних поступака који су наудили другима. Сетимо се неких суптилнијих потеза који су понекад изазивали исту толику штету.
Претпоставимо да се у породици понашамо као шкртица, да смо неодговорни, безосећајни и хладни. Претпоставимо да смо нервозни,
критички настројени, нестрпљиви и тмурни. Претпоставимо да сву пажњу поклањамо једном члану породице и занемарујемо друге.
Шта се дешава када покушамо да доминирамо целом породицом, било чврстом руком било сталним издавањем и најситнијих упутстава
о томе како други треба да проведу сваки сат својих живота? Шта се дешава када се заглибимо у депресију, када из сваке наше
поре зрачи самосажаљење које се преноси на људе око нас? Таквој листи неправди које смо нанели члановима породице – неправди
због којих је њихов свакодневни живот уз нас алкохоличаре постао тежак, а често и неподношљив – готово да нема краја. Када
уз такве особине кренемо у продавницу, у канцеларију и међу своје пријатеље, можемо да произведемо готово исту онакву штету
као код куће.

Пошто смо пажљиво проучили сву ту област међуљудских односа и пошто смо тачно установили
које су наше особине вређале друге људе и штетиле им, можемо почети да мислимо на људе које смо увредили. Неће бити тешко сетити
се људи које смо недавно дубоко повредили. Међутим, треба да идемо годину по годину уназад докле нам сећање сеже; тако ћемо
саставити дугачак списак људи које смо повредили у већој или мањој мери. Наравно, треба пажљиво размотрити и одвагати сваки
случај. И даље треба да признајемо оно што смо ми учинили и да праштамо оно што други чине нама – без обзира да ли су нам
они то заиста учинили или смо ми то уобразили. Треба да избегавамо екстремне ставове и кад је реч о нама самима и кад је реч
о другима. Не смемо преувеличавати ни своје ни њихове недостатке. Сталожено, објективно сагледавање треба да буде наш стални
циљ.

Кад год наше перо застане, можемо се присетити колико је овај корак пружио свим
АА и тако охрабрити и подстаћи себе. Тај корак је почетак краја изолације од људи и од Бога.

Девети корак

„Непосредно смо се одужили тим људима кад год је то било могуће, осим када бисмо тиме повредили њих или друге
људе.“

Правилне процене, осећај за прави тренутак, храброст и мудрост – то су одлике које
су нам потребне да започнемо девети корак.

Када сачинимо списак људи којима смо наудили, када
добро размислимо о сваком таквом
случају и проверимо да ли смо заузели исправан став о свему томе,
схватићемо да оне којима треба да се одужимо ваља поделити
у неколико група. Прво, ту су они којима треба да се обратимо чим
постанемо довољно сигурни да можемо да останемо трезвени.
Затим они којима се можемо само делимично одужити, пошто би од потпуних
признања они или други људи имали више штете него
користи. Затим су ту они случајеви када треба још сачекати пре него што
се нешто учини; и на крају, случајеви када због конкретне
ситуације уопште нећемо бити у прилици да остваримо непосредан контакт.

Већина нас на неки начин почиње да се непосредно одужује од дана када ступимо у
Удружење Анонимних алкохоличара. Оног трена када кажемо својој породици да ћемо заиста покушати да применимо тај програм,
процес одуживања је започео. У том случају се ретко поставља питање правог тренутка или праве мере. Ми једноставно желимо
да уђемо у стан гласно саопштавајући добре вести. По доласку с првог састанка или можда пошто смо прочитали књигу Анонимни
алкохоличари, ми обично пожелимо да седнемо с неким чланом породице и да признамо штету коју смо проузроковали пијанчењем.
Готово увек желимо да одемо и даље и да признамо и друге недостатке због којих је било тешко живети с нама. Биће то потпуно
нова ситуација која неће ни личити на она мамурна јутра када смо или грдили себе или окривљавали породицу (и све друге) за
своје невоље. Током првог разговора неопходно је само да уопштено признамо недостатке. У тој фази не би било мудро да детаљно
расправљамо о неким непријатним епизодама. Здрав разум нам говори да треба да имамо меру. Мада смо нестрпљиви да разоткријемо
и оно најгоре, треба да имамо у виду да не можемо стећи духовни мир на штету других.

Мање-више исти приступ може се применити и у канцеларији или фабрици. Брзо ћемо
се сетити оних неколико људи који знају све о нашем пијанству и којима је оно највише наудило. Али чак и у тим случајевима
требало би да будемо мало дискретнији него што смо били с породицом. Можда не треба ништа да изјављујемо недељама или дуже.
Прво треба да будемо прилично сигурни да смо заиста прихватили програм Удружења АА. Тада ћемо бити спремни да одемо до тих
људи, да им објаснимо шта је Удружење АА и шта ми сами покушавамо да учинимо. У таквој атмосфери можемо слободно да признамо
штету коју смо проузроковали и да се извинимо. Треба да вратимо дугове или да се обавежемо да то учинимо – и то како финансијске
тако и остале дугове. Реакција већине људи на такво искрено признавање често ће нас задивити. Чак и они који су нас с правом
најоштрије критиковали често ће нам изаћи у сусрет већ приликом првог сусрета.

Та атмосфера подршке и одобравања ће за нас вероватно
бити тако стимулативна да
ће нас избацити из равнотеже и створити у нама незајажљиви апетит за
нова слична искуства. А можда ћемо осетити и супротне
пориве, када у ретким случајевима наиђемо на хладан или скептичан
пријем. Тада ћемо пасти у искушење да се свађамо или да упорно
бранимо своје становиште. Можда ће нас то обесхрабрити и у нама изазвати
депресију. Али ако смо се унапред добро припремили,
такве реакције неће нас одвратити од нашег трајног и исправног циља.
Када учинимо први покушај да се одужимо, можда ћемо доживети
такав осећај олакшања да ћемо помислити да је наш задатак завршен. Можда
ћемо се успавати на ловорикама. Искушење да избегнемо
предстојеће састанке који су у већој мери понижавајући и којих се
прибојавамо, можда је још увек велико. Често ћемо измишљати
погодне изговоре да та питања потпуно избегнемо. Или ћемо одуговлачити,
говорећи себи да још није прави час, мада смо, у ствари,
већ пропустили многе добре прилике да исправимо неку озбиљну грешку.
Немојмо покушавати да нађемо рационална објашњења за
избегавање тих сусрета.

Чим почнемо да се осећамо сигурни на новом животном путу и чим смо, својим понашањем
и примером, почели да убеђујемо људе око себе да се заиста мењамо набоље, обично можемо потпуно отворено да говоримо и с онима
којима смо нанели највећу штету – па чак и с онима који можда само наслућују шта смо им учинили или то уопште не знају. Једини
изузеци биће случајеви када би им тек наше признање нанело праву штету. И такве разговоре треба започети необавезно и природно.
Али ако се таква прилика не укаже, у једном тренутку пожелећемо да скупимо сву храброст, да одемо право до особе о којој је
реч и да положимо карте на сто. Није потребно да претерујемо у кајању пред онима којима смо наудили, али се у тим случајевима
увек треба одужити недвосмислено и у пуној мери.

Ипак, када пожелимо да потпуно признамо неку штету
коју смо проузроковали, треба
да обратимо пажњу на један принцип. Наиме, понекад би целовито признање
озбиљно наудило ономе коме желимо да се одужимо. Или
би – што је исто толико важно – наудило другим људима. На пример, не
можемо својој супрузи или свом супругу који ништа не сумњају
испричати детаљну причу о својим ванбрачним авантурама. А чак и у
случају када се о томе мора разговарати, треба пазити да
се не науди трећим лицима, ма ко она била. Наш терет се неће смањити ако
туђи крст непромишљено учинимо тежим.

Многа болна питања могу се јавити и у другим областима
живота ако се и на та питања
може односити поменути принцип. На пример, претпоставимо да смо пропили
велики део новца своје фирме, било „позајмљујући“
било подносећи лажне рачуне за личне пословне трошкове. Претпоставимо да
се за то бар још неко време неће сазнати ако ми ништа
не кажемо. Да ли треба одмах да признамо своје прекршаје фирми знајући
да ћемо бити отпуштени и остати без посла? Да ли треба
да будемо толико правични да и то признамо, не марећи шта ће се десити с
нашом породицом? Или ћемо се прво посаветовати с онима
који ће због тог признања озбиљно трпети? Да ли да изложимо сав проблем
спонзору или духовном саветнику, искрено тражећи помоћ
и упутства од Бога – обећавајући да ћемо учинити оно што је исправно
када се те дилеме разјасне, без обзира на цену коју ћемо
платити? Наравно, не постоји јединствен одговор који би важио за све
такве дилеме. Али кад год је реч о таквим дилемама, потребно
је да будемо потпуно спремни да се у датим околностима одужимо што је
могуће пре.

Најважније је да будемо потпуно сигурни да не одуговлачимо из страха. Наиме, суштина
деветог корака огледа се у спремности да у потпуности сносимо последице поступака из прошлости и да у исто време преузмемо
одговорност за добробит других.

Десети корак

„Наставили смо да састављамо лични инвентар, а када нисмо били у праву, спремно смо то признавали.“

Док примењујемо првих девет корака, ми се припремамо за авантуру коју нам нуди нови
живот. Али на почетку десетог корака, у пракси почињемо да примењујемо начин живота који прописује Удружење АА – из дана у
дан, по сунцу и по киши. Затим долази тежак тест: можемо ли у свим условима да останемо трезни, да одржавамо емотивну равнотежу
и да водимо успешан живот?

Неопходно је да стално сагледавамо добре и лоше поступке, као и да искрено желимо
да учимо и да се развијамо примењујући такву анализу. Ми алкохоличари смо скупо платили то сазнање. Наравно, искуснији људи,
у свако време и на свим местима примењују беспоштедно самоиспитивање и критичност. Мудри људи су одувек знали да нико не може
да буде успешан у животу ако му самоиспитивање не постане стална навика; успешни људи су у стању да прихвате закључке до којих
дођу, да признају своје грешке и да стрпљиво и упорно покушавају да их исправе.

Ако је претходног дана пуно пио, пијаница је мамуран и осећа се лоше. Али постоји
још једна врста мамурлука којој смо сви подложни, без обзира да ли пијемо или не. То је емотивни мамурлук, непосредан резултат
претераних негативних емоција које су нас опседале претходног дана или тог истог дана – беса, страха, љубоморе и сличног. Ако
желимо да наш живот и данас и сутра буде спокојан, морамо да елиминишемо те мамурлуке. То не значи да треба морбидно да лутамо
по прошлости. Потребно је само да сместа признамо грешке и исправимо их. Наш инвентар нам омогућава да рашчистимо с прошлошћу.
Када то учинимо, заиста смо у стању да прошлост оставимо иза себе. Када пажљиво сачинимо свој инвентар и када остваримо духовни
мир, јавља се уверење да ћемо моћи да се суочимо и са сутрашњим изазовима – када се појаве.

Мада су сви инвентари у принципу исти, фактор времена
варира од једног до другог.
Постоји инвентар који се саставља за поједине ситуације, у свако доба
дана када осетимо да губимо контролу. Затим постоји
инвентар који правимо на крају дана, када сумирамо оно што се десило у
протеклим сатима. Тада правимо и дневни биланс, похваљујући
себе за оно што смо урадили добро и нотирајући оно лоше – ако га је
било. Затим постоје ситуације када сами, у друштву спонзора
или духовног саветника правимо детаљан преглед свог напредовања од
претходног прегледа. Многи АА воле и да обаве „велико
спремање“ једном годишње или једном у пола године. Многи од нас такође
воле да се повремено издвоје од спољашњег света,
да дан-два на миру размисле о себи и медитирају.

Зар ти поступци нису досадни и зар не захтевају пуно времена? Зар АА заиста морају
да троше толико времена да би састављали досадне листе о својим греховима и добрим делима? Уопште није тако. Наглашавамо потребу
да правимо инвентар само зато што многи од нас никада не стекну навику да детаљно разматрају сопствено понашање. Када се једном
та пракса устали, она ће нам бити толико занимљива и корисна да нећемо жалити време које на њу трошимо. Због тих неколико минута
и понекад сати проведених у самоиспитивању, сви преостали сати наших дана биће лепши и срећнији. И тако на крају инвентари
постају део свакодневног живота, а не нешто неуобичајено или наметнуто.

Пре него што објаснимо шта је инвентар за одређену ситуацију, погледајмо ситуације
у којима се такав инвентар може применити.

У свој ум треба усадити следећи аксиом: Сваки пут када
смо узнемирени, без обзира
на то шта је повод, с нама нешто није у реду. Ако нас неко повреди и ми
смо љути, то је и наша грешка. Зар не постоје изузеци у
односу на то правило? Шта је с „оправданим“ бесом? Зар не смемо да
будемо с правом љути на самозадовољне људе? За нас из Удружења
АА ти изузеци су опасни. Установили смо да оправдани бес треба да
препустимо онима који могу боље од нас да се носе с њим.

Љутња је алкохоличарима готово увек стварала више
проблема него другим људима
– без обзира да ли смо били љути с правом или не. Напад беса може да нам
поквари дан, а љутња коју дуго гајимо може да наруши
нашу ефикасност. Уз то, ми нисмо ни довољно вешти да разликујемо
оправдану од неоправдане љутње. По нама, наш бес је увек оправдан.
Због љутње, тог повременог луксуза уравнотеженијих људи, можемо стално
бити у емотивном пијанству. Ти емотивни „изливи“
често воде право до боце. Друге врсте узнемирености – љубомора, завист,
самосажаљење или повређени понос – имају исти ефекат.

Инвентар за одређену прилику састављамо баш када
осетимо узнемиреност и то може
да буде од велике помоћи у стишавању бурних емоција. Такав краткорочни
инвентар се најчешће саставља за неку ситуацију која
се деси током одређеног дана. Ако је могуће, тада је боље оставити на
страну дугорочне тешкоће и њима се позабавити у време
које смо за њих и издвојили. Инвентар који се прави за одређену
ситуацију има за циљ да разреши наше свакодневне успоне и падове,
посебно оне када нас неки људи или нови догађаји избаце из равнотеже, па
падамо у искушење да чинимо грешке.

У свим тим ситуацијама потребна је рационална, објективна анализа онога што нас
је узнемирило; потребна је и спремност да признамо своју кривицу и да опростимо другима када су они криви. Не треба да нас
обесхрабри поновни пад у старе грешке, јер није лако одржавати дисциплину. Захтева се напредак, а не савршенство.

Наш најважнији циљ јесте да развијемо уздржаност.
Уздржаност има апсолутни приоритет.
Када говоримо или поступамо брзоплето или непромишљено, нисмо у стању да
будемо објективни и толерантни. Нека оштра тирада
или нека нагла изјава могу да покваре наш однос с другом особом за један
дан, а можда и за целу годину. Ништа не даје тако добре
резултате као уздржаност језика и пера. Треба да избегавамо брзоплету
критику и жестоке, ирационалне расправе. Исто се односи
и на мрзовољу или на неми презир. То су емотивне замке за непромишљене
које подстичу нашу охолост и осветољубивост. Наш најважнији
задатак је да заобиђемо те замке. Када нас те замке привуку, треба да се
повучемо и да размислимо. Не можемо ни да размишљамо
ни да деламо успешно све док не стекнемо аутоматску навику да будемо
уздржани.

Непријатни или неочекивани проблеми нису једини који
захтевају самоконтролу. Морамо
да будемо веома опрезни и када почнемо да стичемо положај у друштву и
материјална добра. Наиме, нико никад није волео лични
успех више од нас; ми смо се опијали успехом као што смо се опијали
вином – у оба случаја лебдели смо у облацима. Када смо понекад
стекли неки новац, уживали смо у фантазијама о још већим победама над
људима и околностима. Заслепљени охолим самозадовољством,
изигравали смо велике зверке. Наравно, људи су се окретали од нас из
досаде или зато што смо их вређали.

Сада, када смо у Удружењу АА, када смо трезни и када поново задобијамо поштовање
пријатеља и сарадника, установићемо да још увек треба будно да пазимо. Да бисмо били сигурни да нећемо изигравати велику зверку,
треба често да проверавамо себе – да се подсећамо да смо данас трезни само милошћу Бога и да је за сваки наш успех много више
заслужан Бог него ми.

Коначно, почињемо да схватамо да су сви људи, укључујући и нас саме, у извесној мери
емотивно оболели и да често нису у праву; тада смо достигли праву толеранцију и научили шта значи права љубав према ближњем.
Док напредујемо биће нам све јасније и јасније да се љутњом ништа не постиже; исто тако, схватићемо да не треба да се вређамо
када нам бол наносе људи који као и ми пате од болести одрастања.

За такву корениту промену у нашим погледима биће
потребно извесно време, можда
и пуно времена. Мало људи може искрено да призна да воли све људе.
Већина мора да призна да воли само неколико људи; да је прилично
равнодушна према већем броју људи, и то ако нам они не задају бриге; а
што се тиче осталих, њих или заиста не волимо или их мрзимо.
Мада су такви ставови сасвим уобичајени, нама из Удружења АА то није
довољно убедљиво објашњење да бисмо одржали равнотежу.
Не можемо задржати равнотежу ако неког дубоко мрзимо. Макар и на кратко,
треба да напустимо помисао да можемо волети само
посесивно и то само неколико људи, да већину људи игноришемо, а да се
свих осталих или бојимо или их мрзимо.

Можемо покушати да онима које волимо више не постављамо неразумне захтеве. Можемо
да будемо љубазни с онима с којима пре нисмо били. Према онима које не волимо треба да будемо правични и учтиви, да их разумемо
и, можда, да покушамо да им помогнемо.

Кад год неке од тих људи изневеримо, треба то сместа да признамо – себи самима увек,
а и њима ако би то признавање имало позитиван ефекат. Учтивост, љубазност, правичност и љубав представљају поставке на основу
којих ћемо моћи да изградимо складне односе практично са свим људима. Када не знамо шта да чинимо, увек можемо да застанемо
и да кажемо: „Нека буде воља твоја, а не моја.“ И увек се можемо запитати: „Да ли данас другима чиним оно што бих волео да
они чине мени?“

Када падне вече, можда пред спавање, многи од нас састављају дневни биланс. Да се
овде подсетимо да инвентари не треба да садрже само лоше поступке. Имали смо заиста лош дан ако нисмо учинили бар нешто добро.
У ствари, радни део дана је обично испуњен конструктивним активностима. Добре намере, позитивне мисли и добра дела јесу циљеви
којима треба да тежимо. Чак и када смо озбиљно покушали и нисмо успели, тај покушај можемо забележити као један од највећих
позитивних поступака. Ако се ствари тако поставе, труд који смо уложили – мада нисмо успели – постаје добро уложен труд. Тако
добијамо стимулацију која нам треба да бисмо ишли даље. Неко ко је знао о чему говори једном је рекао да је бол камен темељац
напретка. Сви ми из Удружења АА сместа ћемо се сложити с тим, јер знамо да је бол због пића морао да дође пре трезвености, а
емотивна бура пре спокоја.

Док размишљамо о лошим поступцима забележним у наш
дневник, треба пажљиво да проучимо
своје мотиве за сваку мисао или за сваки поступак које смо проценили као
лоше. У већини случајева неће бити тешко открити
и разумети сопствене мотиве. Кад смо били охоли, љути, љубоморни,
узнемирени или уплашени, понашали смо се по диктату тих емоција
– и то је све. У тим случајевима треба само да схватимо да смо поступили
лоше или гајили лоше мисли; затим треба проучити како
да се у тим ситуацијама понашамо боље и да одлучимо да уз божју помоћ те
лекције искористимо у будућности – наравно, исправљајући
све оно што још можда нисмо исправили.

„Али, у другим случајевима ћемо своје праве мотиве открити само детаљним проучавањем.
Постоје случајеви када се наш древни непријатељ, рационализација, ушуњао и оправдао понашање које је у ствари било погрешно.
Тада падамо у искушење да поверујемо како смо имали добар повод и праве разлоге за своје понашање, мада то није био случај.

„Конструктивно смо критиковали“ некога ко је то
заслужио – а наш прави мотив,
у ствари, био је да победимо у бесмисленој расправи. Или, када особа о
којој је реч није била присутна, мислили смо да помажемо
другима да је разумеју, у ствари, наш прави мотив био је да се осетимо
супериорни тако што ћемо њу понизити. Понекад повредимо
оне које волимо јер им треба „очитати лекцију“ – у ствари, желимо да
неког казнимо. Били смо депресивни и жалили смо се да
се осећамо лоше – у ствари била нам је потребна подршка и пажња. Та
чудна особина ума и емоција, та перверзна жеља да лош мотив
прикријемо добрим, прожима људске активности на свим нивоима. Тај
суптилни и неухватљив начин правдања самога себе може да
буде у основи и најситнијих поступака и мисли. Треба да научимо да
сваког дана запажамо, признајемо и исправљамо своје недостатке
– од тога се састоји суштина изградње карактера и доброг живота. Трајни
циљеви којима ћемо тежити биће: искрено жаљење због
учињене штете, истинска захвалност за добијене благослове и спремност да
се у будућности понашамо боље.

Пошто смо тако сагледали свој дан – не пропуштајући да
запазимо оно што је било добро
– и пошто смо без страха и без попустљивости испитали своје срце, можемо
искрено да захвалимо Богу за благослове које смо примили
и можемо мирно да спавамо.

Једанаести корак

„Кроз молитву и медитацију тежили смо да усавршимо свој свесни контакт с Богом, таквим како га ми схватамо,
молећи се само да спознамо оно што Он жели од нас и за моћ да то спроведемо.“

Молитва и медитација су наша главна средства за постизање свесног контакта с Богом.

Ми из Удружења АА активни смо људи; зато осећамо задовољство када се – обично први
пут – реално суочимо са светом око себе. Задовољство осећамо и када свесрдно помажемо алкохоличарима који нам се обрате. Зато
није чудно што понекад умањујемо значај озбиљне медитације и молитве – третирајући их као нешто што, у ствари, није неопходно.
Ми, свакако, сматрамо да нам оне могу помоћи да се суочимо с неочекиваним проблемом, али у почетку су многи од нас склони да
на све то гледају као на помало тајанствену вештину свештеника од које ми понекад можемо имати извесне користи. А можда у
молитву и медитацију уопште и не верујемо.

Неким придошлицама и некадашњим агностицима који су још увек везани за групу АА
као за Вишу Силу, изјаве о великом учинку молитве можда и даље делују неуверљиво или прилично проблематично – упркос свој
логици и искуству које потврђује њихов велики учинак. Они од нас који су некада тако посматрали ствари могу да разумеју те
ставове и да саосећају с њима. Ми се добро сећамо како се нешто дубоко у нама стално бунило против идеје да се поклонимо пред
било којим Богом. Многи од нас су имали и убедљиве аргументе који су „доказивали“ да Бог уопште не постоји. Како да се другачије
објасне све несреће, болести, окрутност и неправда на свету? И шта да се каже о животима који су били несрећни само због сплета
околности које су пратиле рођење? У свему томе нема правде, па зато нема ни Бога.

Понекад смо заузимали и другачији став. Наравно, говорили смо себи, кокошка је вероватно
дошла пре јајета. Без сумње, у свемиру је постојао некакав „први импулс“, можда Бог атома, час хладан, час врео. Али заиста
не постоје докази о Богу који би знао за људска бића или бринуо о њима. Свидело нам се Удружење АА и радо смо говорили да је
оно учинило чуда. Али тврдоглаво смо се опирали медитацији и молитви као научник који одбија да изведе неки експеримент да
не би оповргао своју хипотезу. Наравно, ми смо на крају извели експеримент, и када смо добили неочекиване резултате, осећали
смо се другачије; у ствари, наше спознаје су се промениле; зато смо се бацили на медитацију и молитву. И установили смо да те
промене може доживети свако – ако покуша. Неко је лепо рекао да се „молитвама ругају готово само они који никада нису довољно
одлучно покушали да се моле“.

Они од нас који су почели да се моле редовно, више никада нису остављали молитву
– као што никада нису могли да се одрекну ваздуха, хране и сунца. А разлог је исти. Када се лишимо ваздуха, светлости или хране,
тело пати. А када одустанемо од медитације и молитве, своје мозгове, своје емоције и интуицију такође лишавамо суштинских
елемената неопходних за њихово функционисање. Тело не може да обавља своју функцију ако се не прехрањује, а исто се дешава
и с душом. Свима су нам потребни светло божјег присуства, окрепљујућа снага Бога и атмосфера божје милости. Чињенице из живота
неоспорно потврђују ту древну истину.

Постоји директна веза између самоиспитивања,
медитације и молитве. Када се примењују
одвојено, ти поступци могу да донесу осећај олакшања и укупни бољитак.
Али када се логички повежу и прожму, резултат је постојани
темељ живота. Понекад можемо да наслутимо ту крајњу реалност која је
царство Божје. Треба да нас теши сазнање да ће у том царству
за нас увек бити места све док покушавамо – макар и двоумећи се – да
схватимо вољу свог Творца и да је примењујемо.

Као што смо видели, кроз самоиспитивање стичемо нове увиде, спознајемо нове поступке
и милост – што је све неопходно да бисмо надвладали тамне и негативне стране своје природе. У тој фази развијамо понизност
потребну да бисмо могли да примимо помоћ Бога. Али то је само један корак. Треба да идемо и даље.

Пожелећемо да оно добро што постоји у свима нама – па
чак и у најгорима од нас – почне
да цвета и да се развија. Сасвим сигурно ће нам бити потребан свеж
ваздух и пуно хране. Али прво свима нама треба сунчева светлост;
готово ништа не може да расте у мраку. Медитација је наш корак ка сунцу.
Како, онда, да медитирамо?

Током векова сакупило се огромно искуство о медитацији и молитви. Светске библиотеке
и места за молитву нуде то искуство као закопано благо свима онима који трагају. Треба се надати да ће се сваки АА с религијским
осећањима која подстичу медитацију вратити верској пракси још интензивније него пре. Али шта да радимо ми остали, мање срећни,
који не знамо ни како да почнемо?

Па, можемо да почнемо на следећи начин. Прво потражимо заиста добру молитву. Нећемо
морати дуго да тражимо; умни мушкарци и жене из свих религија оставили су нам изузетну баштину. Хајде да овде размотримо једну
класичну молитву.

Њен аутор је био човек који се већ неколико стотина година поштује као светац. Нас
не треба да заслепи та чињеница, а ни да нас одврати од наше намере; мада он није био алкохоличар, он је, као и ми, прошао кроз
емотивно решето. И када је прошао кроз то болно искуство, овом молитвом је изразио оно што је тада видео и осетио, оно што је
пожелео да постане:

„Господе, омогући ми да преносим Твој мир – да тамо
где је мржња, ја донесем љубав
– да тамо где је кривица, ја донесем дух опроштаја – да тамо где је
раздор, ја донесем слогу – да тамо где је смутња, ја донесем
истину – да тамо где је сумња, ја донесем веру – да тамо где је очај, ја
донесем наду – да тамо где су сенке, ја донесем светлост
– да тамо где је туга, ја донесем радост. Господе, молим Те да више
пружам утеху него да је примам – да више схватам него да будем
схваћен – да више волим него да будем вољен. Јер човек добија само када
заборави на себе. Када опраштамо, нама се опрашта. Умирањем
се будимо за вечни живот. Амин.“

Као почетници у медитацији, сада бисмо могли поново да прочитамо ову молитву, и
то неколико пута, веома полако, упијајући сваку реч и покушавајући да спознамо дубоко значење сваког израза и идеје. Не треба
да се опиремо ономе што нам тај пријатељ говори. Јер у медитацији нема места за расправу. Само се тихо суочавамо с мислима
некога ко зна да бисмо и ми спознали и учили. Као да лежимо на сунчаној плажи, опустимо се и дубоко удахнимо духовну атмосферу
којом нас окружује милост ове молитве. Треба да будемо спремни да учествујемо у њој, треба да дозволимо да нас понесу и уздигну
чиста духовна моћ, лепота и љубав садржане у тим чудесним речима. Погледајмо сада море и размислимо шта је његова тајна; и
подигнимо очи ка далеком хоризонту иза кога ћемо трагати за свим чудесима која још нису виђена.

„Којешта!“, каже неко. „То је глупост. То није оствариво.“

Када се јави таква мисао, можемо се уз извесно жаљење
сетити шта је све наша машта
измислила док смо покушавали да изградимо стварност из боце. Да, ми смо
уживали у томе, зар не? И мада смо сада трезни, не покушавамо
ли и даље да чинимо то исто? Можда невоља није у томе што користимо
машту. У ствари, можда је невоља у томе што машту углавном
нисмо успевали да усмеримо на праве циљеве. Нема ничег лошег у
конструктивној машти; сва велика достигнућа почивају на њој.
На крају крајева, нико не може да сагради кућу ако прво не замисли план
за њу. Па, тако је и с медитацијом; она нам помаже да
замислимо свој духовни циљ пре него што покушамо да кренемо ка њему.
Вратимо се сада оној сунчаној плажи – или долинама или
планинама, ако вам се то више свиђа.

Када на тај једноставан начин достигнемо расположење у којем можемо неометано
да се усредсредимо на конструктивну машту, можемо да наставимо на следећи начин:

Још једном читамо молитву и поново покушавамо да схватимо шта је њена унутрашња
суштина. Затим мислимо о човеку који је први изговорио ту молитву. Пре свега, он је желео да постане „преносилац“. Онда је
затражио милост да доноси љубав, опроштај, слогу, истину, веру, наду, светлост и радост сваком људском бићу.

Затим је саопштио своје тежње и надања. Надао се да ће, ако буде воља Божја, успети
и да пронађе нека од тих блага. То ће покушати да учини помоћу нечег што је назвао „заборављање на себе“; како је намеравао
да то постигне?

Мислио је да је боље пружити утеху него примити је; да је боље схватити него бити
схваћен; да је боље опростити него добити опроштај.

И то је један део онога што зовемо медитација, можда само наш први покушај да доспемо
у одређено расположење, узлет у домен духа, ако вам се тај израз више свиђа. Иза тога треба да следи пажљив поглед на место
где стојимо, као и поглед на оно што се може десити у нашем животу ако будемо успели да се приближимо том идеалу који покушавамо
да назремо. Медитација је нешто што се увек може још даље развијати. Она нема границе, ни ширину ни висину. Ако следимо упутства
и примере као што је овај који смо навели, цео тај подухват представља индивидуални доживљај кроз који свако од нас може да
прође на свом животном путу. Али циљ је увек исти: усавршити свој свесни контакт с Богом, с његовом милошћу, мудрошћу и љубављу.
Уз то увек треба да имамо у виду да медитација даје веома конкретне резултате у стварности. Један од њених првих плодова је
емотивна равнотежа. Уз њу можемо проширити и продубити везу између себе и Бога, онаквог како га ми схватамо.

А шта је с молитвом? Молитва представља уздизање срца и
ума Богу – и у том смислу
укључује медитацију. Како да јој приступимо? И како се она може повезати
с медитацијом? Изражено обичним језиком, молитва
је петиција Богу. Пошто смо отворили себе највише што смо могли,
покушавамо да затражимо оне суштинске ствари које су нама
и другима највише потребне. Сматрамо да је већина наших потреба добро
изражена у оном делу једанаестог корака који каже: „…молећи
се само да спознамо оно што Он жели од нас и за моћ да то остваримо“.
Такви захтеви покривају све наше активности током дана.

Ујутру мислимо о сатима који ће доћи. Можда размишљамо
о послу који нас чека тог
дана и о томе да ли ћемо имати прилике да будемо корисни и од помоћи,
као и о неком посебном проблему који тај дан може донети.
Можда ћемо се и тог дана суочити с неким озбиљним и још нерешеним
проблемом који је преостао од јуче. Најчешће прво паднемо
у искушење да у молитви затражимо конкретна решења за конкретне проблеме
и савет како да помогнемо другима – јер смо већ закључили
да им треба помоћи. Кад то чинимо, ми тражимо од Бога да нам помогне на
начин који нама одговара. Зато треба пажљиво да размотримо
сваки захтев да бисмо видели шта се њиме постиже. Чак и после пажљивог
разматрања, када постављамо одређене захтеве, било
би добро да сваком захтеву додамо ову спецификацију: „…ако буде воља
Божја“. Тиме само захтевамо да нам током целог дана
Бог омогући да разумемо његову вољу и да примимо милост помоћу које ту
вољу можемо спровести.

Током дана можемо застати ако треба да се суочимо с неком ситуацијом да бисмо донели
одређене одлуке; тада треба да поновимо ову једноставну молитву: „Нека буде воља твоја, а не моја.“ Када смо веома емотивно
узнемирени, равнотежу можемо успоставити на следећи начин: треба да се присетимо неке молитве или израза који су на нас оставили
снажан утисак док смо их читали или док смо уз њих медитирали; ако их поновимо, равнотежа се може вратити. А понављање ће нам
често омогућити и да се поново отворимо према Богу и да се ослободимо беса, страха, фрустрација или заблуда. Тако ћемо, уместо
да следимо своју вољу, у том тешком тренутку моћи да се обратимо најпоузданијем извору помоћи: моћи ћемо да кренемо у потрагу
за божјом вољом. У тим критичним тренуцима, ако се сетимо да је „боље пружати утеху него примити је, схватити него бити схваћен,
волети него бити вољен“, поступаћемо у складу с једанаестим кораком.

Наравно, природно је и разумљиво што се обично пита: „Зашто неку тешку дилему не
можемо да изнесемо директно Богу и да молитвом од Њега обезбедимо поуздане и јасне одговоре на своје захтеве?“

То се може учинити, али носи и одређене ризике. Ми
познајемо АА који су веома искрено
веровали у непосредно вођство Бога у разним областима – од озбиљне кризе
код куће или финансијских проблема до исправљања
ситнијих личних недостатака, на пример спорости. Међутим, веома често су
мисли само деловале као да долазе од Бога – у ствари,
нису представљале праве одговоре. Испоставило се да су то биле
рационализације – чега те особе нису биле свесне. Неки АА или
било која особа која покуша да свој живот води ослањајући се само на
овакву молитву – у којој захтева од Бога конкретне одговоре
за своје проблеме у великој је заблуди. Када такву особу нешто упитају
или критикују њене поступке, она сместа каже да се ослања
на савете које добија молитвом, јер кроз молитву тражи упутства за све
поступке – и оне важне и оне мање важне. Она је можда
изгубила из вида следећу опасност: њена прижељкивања и општа склоност
људи да рационализују ствари могу да обликују оно што
особа сматра упутствима Бога. Без свести о томе шта чини, она своју вољу
проводи у разним ситуацијама и проблемима, верујући
да поступа по директним упутствима Бога. Гајећи такву илузију, особа –
наравно без икакве намере – може да створи велике проблеме.

Можемо пасти у још једно слично искушење: да формирамо идеје према ономе што ми
мислимо да Бог жели од других људи. Кажемо себи: „Ову особу треба излечити од њене фаталне болести“, или „Тој особи треба
олакшати емотивни бол“, па се молимо за те конкретне циљеве. Такве молитве су, наравно, у основи добре, али често се заснивају
на претпоставци да ми знамо шта Бог жели за особу за коју се молимо. То значи да уз искрену молитву у нама постоји и извесна
количина самовоље и уображености. Искуства из Удружења АА указују на то да се у тим случајевима посебно треба молити да се
божја воља, ма каква да је она, оствари и кад су у питању други и кад смо у питању ми сами.

У Удружењу АА дошли смо до закључка да молитва без
сумње даје сасвим конкретне позитивне
резултате. И то је део нашег искуства и знања. Сви они који су били
упорни осетили су снагу коју обично немају. Стекли су мудрост
која превазилази њихове уобичајене домете. И све више и више су стицали
духовни мир који су задржавали и у тешким ситуацијама.

Открили смо да упутства за свој живот добијамо само ако престанемо да их тражимо
од Бога – дакле не по наруџби и онако како ми желимо. Готово сваки искусни АА рећи ће вам да је изненада почео да живи много
боље када је покушао да побољша свој свесни контакт с Богом. Он ће вам такође рећи да је током сваког периода бола и патње –
када се чинило да је рука Бога тешка или чак неправедна – учио нове лекције о животу, откривао нове изворе храбрости и да је,
коначно, поуздано спознао да су божји путеви заиста „тајанствени и да Бог тако остварује своје замисли“.

Све то су свакако охрабрујуће чињенице за оне који се опиру молитви – зато што не
верују у њу или зато што им се чини да не примају помоћ и упутства од Бога. Сви ми, без изузетка, пролазимо кроз периоде када
се можемо молити само уз велики напор. А повремено је ситуација још гора: тада нас обузима тако јака потреба за побуном да
једноставно не желимо да се молимо. Када се то деси, не треба превише да осуђујемо себе. Једноставно треба да почнемо да се
молимо чим будемо могли и да тако чинимо оно што је добро за нас.

Можда је један од највећих плодова медитације и молитве осећај припадања који се
јавља у нама. Више не живимо у свету који је потпуно непријатељски настројен. Више нисмо изгубљени и уплашени и без циља. Оног
тренутка када бар наслутимо божју вољу, оног тренутка када почнемо да схватамо да су истина, правда и љубав суштински и вечни
елементи живота, више нас не могу поколебати нека догађања око нас из свакодневног живота која као да говоре супротно. Ми
знамо да нас Бог посматра с пуно љубави. Ми знамо да ће нам бити добро ако се препустимо Њему – сада и заувек.

 

Дванаести корак

„Пошто смо следећи ове кораке доживели духовно буђење, покушали смо да пренесемо ту поруку алкохоличарима
и да те принципе примењујемо у свима областима свог живота.“

Тема дванаестог корака Удружења АА је радост живљења, при чему је кључна реч – акција.
Сада се окрећемо ка другим алкохоличарима који су још увек у невољи. Пружамо и не тражимо никакву награду за то. Почињемо да
примењујемо свих дванаест корака програма у свакодневном животу да бисмо и ми и људи око нас стекли емотивну трезвеност.
Када дванаести корак сагледамо у целини, спознајемо да он доноси љубав непроцењиве вредности.

Дванаести корак такође показује да применом свих корака остварујемо нешто што
се зове буђење духа. Новим члановима Удружења АА то обично звучи веома неубедљиво и нејасно. „Шта хоћете да кажете када говорите
о ‘буђењу духа’?“, питају они.

Можда постоји онолико дефиниција буђења духа колико
има људи који су га остварили.
Али свако истинско буђење духа има сличности са свим другим буђењима. А
то што им је заједничко није тешко схватити. Када мушкарац
и жена доживе буђење духа, најважније је то што они тада постају
способни да раде, осећају и верују користећи само своју снагу
и своје способности, што пре није био случај. Добили су дар који
подразумева ново стање свести и нов начин постојања. Показан
им је пут на коме имају осећај на иду ка неком циљу, да живот није
ћорсокак, нешто што треба трпети или зауздати. Они су прошли
кроз истинску трансформацију, јер су стекли извор снаге који су раније,
на овај или на онај начин, себи ускраћивали.

Стекли су искреност, толеранцију, несебичност, духовни мир и љубав – за шта, по сопственом
мишљењу, пре нису били способни. Дар који су добили био је бесплатан, али су ипак, барем делимично, морали да се припреме да
га приме.

Чланови Удружења АА се припремају да приме тај дар кроз дванаест корака у нашем
програму. Размотримо зато укратко шта смо до сада желели да постигнемо:

Први корак нам је показао чудесан парадокс: установили смо да заиста нисмо способни
да се отарасимо опседнутости алкохолом док прво не признамо да смо немоћни пред њим. Током другог корака схватили смо да сами
не можемо да се опоравимо и да морамо замолити неку Вишу Силу за помоћ – да бисмо преживели. Сходно томе, током трећег корака
препустили смо своју вољу и своје животе бризи Бога, онаквог како га ми схватамо. У то време они од нас који су били атеисти
или агностици открили су да наша група или цело Удружење АА може да послужи као та Виша Сила. Од четвртог корака кренули смо
у потрагу за оним у себи што је проузроковало наш физички, морални и духовни банкрот. Сачинили смо бескомпромисни и смели
морални инвентар. Током примене петог корака схватили смо да тај инвентар, сам за себе, неће бити довољан. Схватили смо да
више не смемо да водимо живот који подразумева конфликте, па смо се искрено исповедили Богу и другом људском бићу. Током шестог
корака, многи од нас су оклевали зато што нису желели да се ослободе свих недостатака карактера – за неке од њих су још увек
били веома везани. Ипак, знали су да морају прихватити основни захтев шестог корака. Пошто је још било недостатака карактера
којих се нису могли одрећи, схватили су да морају превазићи бар тврдоглаву, упорну везаност за њих. Рекли су себи: „Можда не
могу да их се ослободим данас, али не смем да кажем ‘Не, никада!'“ Затим, током седмог корака, ми смо понизно замолили Бога
да уклони наше недостатке на начин који Он сматра најбољим у постојећим условима. Током осмог корака наставили смо „велико
спремање“, јер смо увидели да нисмо само у сукобу са собом, већ и с људима и ситуацијама из света у којем живимо. Требало
је да се помиримо с околином, па смо сачинили списак људи којима смо наудили и решили да исправимо своје грешке. То смо чинили
током деветог корака непосредно се одужујући оштећеним људима, осим када бисмо тиме повредили њих или друге људе. Затим смо,
током десетог корака, почели да градимо темеље свог свакодневног живота; схватили смо да и даље треба да правимо лични инвентар
и да треба да признамо када нисмо у праву. Током једанаестог корака схватили смо ово: ако нам је Виша Сила вратила здравље
и омогућила нам да живимо спокојно у свету пуном невоља, тада такву Вишу Силу вреди упознати још боље кроз непосредни контакт
и што је више могуће. Установили смо да медитације и молитве отварају нашу душу, па тамо где је била једна кап сада постоји
река која нас носи ка моћи Бога по смерницама које Он даје; то се дешавало док смо све боље и боље схватали Бога.

Дакле, применом тих корака остварили смо истинско буђење духа. Посматрајући оне
који су тек на почетку и који још сумњају у себе, ми остали уочавамо промену која се у њима дешава. На основу великог броја
таквих искустава можемо да предвидимо да ће скептик који тврди да свет не сагледава ,,с духовног аспекта“ – а који своју
вољену групу АА схвата као Вишу Силу – врло брзо почети да воли Бога и да Њега зове по имену.

А шта је с преосталим делом дванаестог корака? Чудесна енергија која се јавља код
АА; енергично преношење поруке алкохоличару који пати; увођење дванаест корака у све активности у животу – све то је награда,
величанствена стварност Анонимних алкохоличара.

Чак и они који су нам се тек придружили осете неописиво задовољство док покушавају
да помогну другом алкохоличару, оном који је још више заслепљен од њих. То значи пружати и не тражити ништа заузврат. Они не
очекују да им се њихов сапатник одужи, па чак ни да их заволи. Они тада откривају следећи божански парадокс: када се тако даје,
награда долази сама по себи – без обзира да ли је њихов сапатник од пруженог већ нешто усвојио или не. Њихов карактер је, можда,
још увек далеко од савршенства, али они знају да им је Бог омогућио нов почетак и осећају да су пред њима нове тајне, радости
и искуства о којима пре нису ни сањали.

Практично сваки АА каже да нема потпунијег задовољства
нити веће радости од осећаја
када се успешно прође кроз дванаести корак. Посматрати како се очи
мушкараца и жена шире у чуду док се крећу од мрака ка светлости,
видети како њихови животи брзо стичу нови циљ и значење, видети како се
породице поново окупљају, видети како алкохоличара
изгнаника поново примају у заједницу с пуним правом чланства и, пре
свега, посматрати како се ти људи буде када у њихове животе
уђе Бог пун љубави – све то чини суштину онога што примамо док преносимо
поруку Удружења АА другим алкохоличарима.

Али то није једини облик рада у оквиру дванаестог корака. Ми седимо на састанцима
Удружења АА и слушамо, не само да бисмо нешто сами научили већ и да пружимо подршку и помоћ својим присуством. Ако на нас дође
ред да говоримо на састанку, ми и тада преносимо поруку Удружења АА. Без обзира да ли нас слуша једна особа или читаво мноштво,
ми примењујемо дванаести корак. Постоје многе прилике чак и за оне од нас који нису у стању да говоре на састанцима или који
станују у местима где не могу да примењују дванаести корак кроз разговор лицем у лице. Можемо спадати и у људе с једноставним
али важним задацима који такође омогућавају примену дванаестог корака – можда да припремамо кафу и колаче након састанка,
чиме исто тако помажемо да многе скептичне, сумњичаве придошлице стекну самопоуздање, да се опусте, насмеше и почну да говоре.
И то је примена дванаестог корака у правом смислу речи. „Несебично вам је дато, несебично и дајте…“ – те речи јесу суштина
овог дела дванаестог корака.

Док примењујемо дванаести корак, можда ћемо понекад
доживети ситуације у којима
ће нам се чинити да смо привремено изгубили компас. Тада ће,нам то
изгледати као велики корак назад, али ћемо касније схватити
да су нас те ситуације подстицале да кренемо даље. На пример, можда ћемо
дати све од себе да помогнемо некој особи да остави
пиће, а након неколико месеци труда видећемо да се она вратила у старо
стање. То се може десити и више пута, па ћемо можда изгубити
веру у своју способност да преносимо поруку Удружења АА. Или ћемо можда
доћи у супротну ситуацију, па ћемо пасти у занос јер
смо били успешни. Тада долазимо у искушење да будемо посесивни у односу
на придошлице којима смо помогли. Можда ћемо им давати
савете и о ономе за шта нисмо компетентни или о ономе о чему не би
требало да их дајемо. А када се наши савети одбију или када
се прихвате, а донесу још већу збрку, ми бивамо повређени и збуњени.
Може се десити и да упорном применом дванаестог корака
успешно пренесемо поруку толиком броју алкохоличара да нам они укажу
посебно поверење – на пример, изаберу нас за председника
групе. Тада опет можемо пасти у искушење да претерамо у ревности, што
понекад доводи до неуспеха и других последица које тешко
примамо.

Али, како време пролази ми јасно схватамо да су то само дечје болести и да од њих
можемо имати користи – ако за њих упорно тражимо одговоре помоћу свих дванаест корака.

А сада долази најважније питање до сада. Како да све те принципе примењујемо у свим
областима свог живота? Можемо ли да прихватимо сав тај модел живота исто онако ревносно као што смо прихватили његове поједине
делове када смо покушали да помогнемо другим алкохоличарима да остану трезни? Можемо ли у свој, понекад поремећени породични
живот унети онај исти дух љубави и толеранције који уносимо у своју групу АА? Можемо ли имати поверење и веру у људе заражене
и понекад изнурене истом болешћу коју имамо и ми, њихови спонзори? Можемо ли заиста унети дух Удружења АА у наше свакодневне
активности? Можемо ли испунити новостечене обавезе према својој околини? И можемо ли новоизабраној религији прићи предано
и смислено? Можемо ли пронаћи нову животну радост покушавајући да учинимо помак у свим областима живота?

Осим тога, како да изађемо на крај с оним што нам
делује као неуспех, а како с успехом?
Можемо ли сада да прихватимо и успех и неуспех и да им се прилагодимо
без очаја или охолости? Можемо ли храбро и мирно да прихватимо
сиромаштво, болест, усамљеност и тугу? Можемо ли покорно да прихватимо
мања, понекад трајнија задовољства, ако су нам недоступна
већа, сјајнија достигнућа?

Одговор Удружења АА на та животна питања гласи: „Да, све то је могуће.“ Ми то знамо
зато што смо видели да се монотонија, бол, па чак и највећи проблеми могу превладати ако се примењује дванаест корака Удружења
АА. Ако то доказују чињенице из живота многих алкохоличара који су се опоравили у Удружењу АА, онда то могу остварити и многи
други.

Наравно, сви АА, па чак и они најбољи, понекад не успевају да одрже стабилност. Чак
и ако не попијемо то фатално прво пиће, ми понекад прилично изгубимо оријентацију.

Понекад наше невоље почињу због равнодушности. Ми смо трезни и срећни јер примењујемо
правила Удружења АА. Код куће и у канцеларији је све како треба. Наравно, ми честитамо себи на томе, али се касније испостави
да смо ствари поједностављивали и посматрали површно. Привремено престајемо да напредујемо јер смо задовољни што нама нису
потребни сви кораци Удружења АА. Успели смо и након примене само неких од корака. Можда успешно примењујемо само два корака,
први корак и онај део дванаестог који тражи да „преносимо поруку“. У жаргону АА, то блажено стање зове се „двокорак“.
А оно може да траје годинама.

И они од нас с најбољим намерама могу да гаје илузују „двокорака“. Пре или касније
се ружичасти пејзаж губи и све постаје неподношљиво тмурно. Почињемо да мислимо како Удружење АА ипак не даје резултате. Збуњени
смо и обесхрабрени.

А тада нам живот, како то обично бива, изненада понуди
велики залогај који не можемо
ни да прогутамо, а камоли да сваримо. Не успевамо да добијемо жељено
унапређење на послу. Губимо тај посао. Можда имамо и озбиљне
тешкоће код куће или на љубавном плану; можда наш син за кога смо
веровали да га чува Бог, гине у рату.

И шта сад? Јесмо ли ми, алкохоличари у Удружењу АА, у стању или нисмо да се суочимо
с тим невољама које и многи други људи имају? То су животни проблеми с којима никада нисмо успевали да се носимо. Можемо ли
сада, уз помоћ Бога онаквог како га ми схватамо, да разрешимо те проблеме исто онако смело и успешно како то често чине наши
пријатељи који нису алкохоличари? Можемо ли да претворимо те невоље у предности, у изворе раста и угодности за нас и за оне
око нас? Па, прилика ће нам се пружити ако пређемо с „двокорака“ на „дванаестокорак“, ако смо спремни да примимо божју
милост која може да нас подржи и ојача у свакој великој невољи.

Наши основни проблеми исти су као и проблеми свих других људи; када доследни чланови
Удружења АА учине напор да „примене те принципе у свима областима живота“, они су изгледа – божјом милошћу – способни да
те проблеме зауздају и да их претворе у израз вере. Видели смо АА који без јадиковања пате од дуготрајне и фаталне болести
и који су често ведрог духа. Понекад смо видели породице разорене неразумевањем, тензијама или неверством које су се поново
окупиле захваљујући начину живота који је научен у Удружењу АА.

Мада већина чланова Удружења АА може доста добро да зарађује, ми имамо и чланове
који никако не могу да стану на ноге; а имамо и друге који се суочавају с великим финансијским осцилацијама. И видимо да они
те ситуације подносе с обиљем самопоуздања и вере.

Схватили смо да као и већина других људи можемо да
прогутамо велике залогаје ако
нам се нађу на путу. Исто тако, као и остали људи, ми мање и обичне
животне проблеме често схватамо као велике изазове. Наш одговор
је даљи духовни развој. Само на тај начин можемо повећати своје шансе да
водимо заиста срећан и успешан живот. А кад остваримо
даљи духовни развој, схватамо да треба коренито да променимо своје старе
ставове о инстинктима. Наше жеље за емотивном сигурношћу
и богатством, за личним престижом и моћи, за љубавним везама и
породичном срећом – све њих треба зауздати и преусмерити. Научили
смо да задовољење порива не сме бити једина сврха и једини циљ наших
живота. Ако поставимо инстинкте на прво место, трчимо
пред руду; нећемо успети и обесхрабрићемо се. Али када постанемо спремни
да духовни развој поставимо на прво место – тада,
и само тада, пружа нам се права прилика.

Ако приступимо Удружењу АА и ако стално напредујемо,
наши ставови и поступци, када
је реч о сигурности – емотивној и финансијској – почињу из корена да се
мењају. Наша потреба за емотивном сигурношћу, за испуњеношћу,
стално нас је приморавала на компликоване односе с другим људима.
Резултат таквих односа је увек био исти – мада ми понекад
тога нисмо били свесни. Или смо покушавали да изигравамо Бога и да
доминирамо онима око нас, или смо превише зависили од њих.
Када су нам људи привремено допуштали да организујемо њихов живот као да
су они још увек деца, били смо срећни и осећали смо
се сигурно. Али када су они коначно почели да пружају отпор или су
одлазили, били смо тешко повређени и разочарани. Кривили
смо њих, пошто нисмо могли да схватимо да су узрок наши неразумни
захтеви.

Понекад смо поступали супротно: тражили смо да нас људи штите као децу и да се брину
о нама као да је околина дужна да нам пружи добар живот; међутим, тада је резултат такође био неповољан. Због тога су нас људи
које смо волели често избегавали или потпуно напуштали.

Било нам је тешко да поднесемо разочарање. Нисмо могли
да схватимо зашто се људи
тако понашају према нама. Нисмо схватали да смо се понашали детињасто,
мада смо били одрасли; нисмо схватали да покушавамо
да све око себе пријатеље, супруге, мужеве, па и сву околину –
претворимо у родитеље који ће нас штитити. Нисмо желели да научимо
следећу важну лекцију: није добро превише зависити од других, јер су сви
људи бар понекад непоуздани; понекад нас чак и најбољи
од њих изневере – посебно када наши захтеви за пажњом постану неразумни.
Када смо остварили духовни напредак, схватили смо
те грешке. Постало нам је јасно следеће: ако желимо да се међу одраслима
осећамо сигурно, треба и да пружамо и да примамо; треба
да развијемо осећај партнерства или братства са свима око себе. Схватили
смо да стално треба давати не очекујући да нам буде
узвраћено. Када смо то доследно чинили, после извесног времена уочили
смо да нас људи цене више него икада пре. А чак и када
би нас неко изневерио, могли смо с тим да се суочимо и нисмо били
озбиљно повређени.

Када смо узнапредовали, открили смо да је најбољи
могући извор емотивне стабилности
сам Бог. Установили смо да је зависност од Његове савршене правде,
самилости и љубави здрава и да она функционише и када ништа
друго не помаже. Када се заиста ослањамо на Бога, не можемо се понашати
као да смо ми Бог за своје сапатнике нити осећати потребу
да се у потпуности ослонимо на заштиту и старање људи. То су нови
ставови који су коначно многима од нас донели унутарњу снагу
и мир – и нису нас могли битније уздрмати ни недостаци других људи ни
невоље које смо сами изазвали.

Схватили смо да су ти нови погледи нешто што је посебно важно за алкохоличаре. Алкохолизам
је од нас начинио самотњаке, мада смо били окружени људима који су нас волели. Међутим, наша самовоља је те људе отуђила од
нас, па је наша изолованост постала потпуна. Тада нас је самовоља натерала да изигравамо велике зверке у јефтиним баровима
и да затим идемо сами кући, да зависимо од милосрђа пролазника на улици. Још увек покушавамо да остваримо емотивну сигурност
доминирањем или ослањањем на друге. Чак и док још нисмо сасвим пропали, били смо сами на свету; безуспешно смо покушавали да
стекнемо сигурност неком нездравом врстом доминације или зависности. За оне од нас који су се тако понашали, Удружење АА било
је посебно значајно. Ту смо почели да учимо како да изградимо праве односе с онима који нас разумеју; нисмо више морали да
будемо сами.

Већина ожењених и удатих чланова Удружења АА веома је срећна у свом дому. Право
је чудо у којој мери је Удружење АА успело да исправи штету коју су алкохоличари годинама наносили породици. Као и чланови
свих других удружења, и ми морамо да расправљамо о брачним и сексуалним проблемима, јер они понекад стварају велике тешкоће.
Међутим, честе брачне свађе и разводи су реткост у Удружењу АА. Наш главни проблем није како да останемо у браку; проблем је
како да брак буде срећнији – односно како да се превазиђе емотивна затегнутост коју алкохолизам често доноси.

Скоро свако људско биће у свом животу осети снажну
жељу да пронађе партнера супротног
пола с којим би остварило што је могуће потпунију заједницу – духовну,
менталну, емотивну и физичку. Тај моћни порив је извориште
великих људских достигнућа, креативне енергије која тако свеобухватно
утиче на наш живот. Бог нас је такве створио. Зато се
ми питамо: Зашто злоупотребљавамо тај дар – незнањем, агресивношћу,
самовољом – и сами себе уништавамо? Ми АА не можемо понудити
потпуне одговоре на те древне загонетке, али наше искуство даје одређене
одговоре који у нашем случају функционишу.

Када алкохолизам неког нападне, могу се развити веома непријатне ситуације које
угрожавају брачно партнерство и складну заједницу. Ако је нападнут мушкарац, супруга мора да постане глава куће, а често и
да зарађује за живот. Како се ситуација погоршава, супруг постаје болесно и неодговорно дете о коме треба бринути и кога треба
извлачити из безбројних шкрипаца и ћорсокака. Мало-помало, супруга бива присиљена да буде мајка несташном дечаку, а да тога
није ни свесна. А ако она има и снажан матерински инстинкт, ситуација се додатно компликује. Јасно је да у тим условима не може
да се развије прави партнерски однос.

Супруга се обично сналази како најбоље зна и уме, али алкохоличару у међувремену
час прија а час смета њена материнска нега. Успоставља се модел понашања који се касније може исправити само уз велики труд.
Ипак, под утицајем дванаест корака Удружења АА, те ситуације се често успешно разрешавају. 3

Отклањање озбиљнијих поремећаја можда ће захтевати дуг период стрпљивог рада.
Када супруг приступи Удружењу АА, супруга ће можда бити незадовољна, па чак и љута што су Анонимни алкохоличари учинили управо
оно што она годинама није успевала. Њен муж ће се можда толико везати за Удружење АА и за своје нове пријатеље да ће бити знатно
више ван куће него док је пио. Када увиди њено незадовољство, он ће препоручити дванаест корака Удружења АА и покушаће да је
научи како да организује свој живот. Она, наравно, напомиње да је годинама живела много успешније од њега. Они окривљују једно
друго и питају се да ли ће њихов брак поново бити срећан. Могу чак почети да сумњају да је њихов брак икада ишта вредео.

Наравно, склад се може нарушити у толикој мери да
развод постане неизбежан. Али
ти случајеви нису типични. Када схвати колико је његова супруга
пропатила и колико је он штете нанео њој и својој деци, алкохоличар
се готово увек враћа браку вољан да поправи оно што може и да се помири с
оним што се не може поправити. Он упорно покушава
да примени дванаест корака Удружења АА код куће и често постиже добре
резултате. У том трену он одлучно, али нежно почиње да
се понаша као партнер, а не као неваљали дечак. И коначно схвата да
неодговорне љубавне везе нису за њега.

У Удружењу АА постоји много алкохоличара који желе да
ступе у брак и у прилици су
да то учине. Неки ступају у брак са сапатницима из Удружења АА. Како се
ти бракови развијају? У целини гледано, ти бракови су
веома добри. Њихову везу често ојачавају искуства кроз која су пролазили
док су пили, заједнички интерес за Удружење АА, као
и духовна блискост. Тешкоће се јављају само када се младенци не познају
довољно, а заљубе се на први поглед. Будући партнери
треба да буду стабилни АА и треба да се познају довољно дуго; само тако
ће знати да ли се „заиста слажу на духовном, менталном
и емотивном нивоу и да није можда реч само о пролазном заносу. Уз то,
они треба да буду што је могуће више сигурни да се под
евентуалним каснијим притиском ни у једном од њих неће појавити дубинске
емотивне блокаде које би разориле брак. Ти принципи
важе и за чланове Удружења АА који ступају у брак с неким ван Удружења.
Исход је срећан ако се свему томе приступи с пуном свешћу
и уз исправне, зреле ставове.

А шта се може рећи о многим члановима Удружења АА који, из разних разлога, не могу
да остваре породични живот? У почетку се многи од њих осећају усамљено, повређено и напуштено док други причају о породичној
срећи. Могу ли чланови Удружења АА да пруже трајну и истинску радост онима који немају срећу да стекну породицу? Да – кад год
такви АА заиста пожеле да потраже помоћ осталих чланова Удружења АА. Окружени великим бројем пријатеља из Удружења, ти некадашњи
самотњаци говоре нам да се више не осећају сами. Они се могу дружити с осталим женама и мушкарцима из Удружења АА, а могу се
и посветити разним идејама, људима и конструктивним пројектима. Пошто немају брачне обавезе, они могу да учествују у акцијама
у којима мушкарци и жене с породицама то нису у прилици.

Ми запажамо да такви чланови из дана у дан дају велики допринос раду Удружења, што
их испуњава великим задовољством.

И наши ставови о новцу и материјалним добрима су
претрпели исте револуционарне
промене. Ми смо готово без изузетка били распикуће. Разбацивали смо
новац где год смо стигли да бисмо задовољили себе и импресионирали
друге. Док смо пили, понашали смо се као да су наше залихе новца
непресушне, мада смо између два лумповања ишли у другу крајност
и постајали готово шкрти. У ствари, сакупљали смо новац за наредну
пијанку, мада тога нисмо били свесни. Новац је био симбол
задовољства и он нас је чинио важнима. А када смо почели још више да
пијемо, новац нам је био потребан само да бисмо купили
наредно пиће и тако себи омогућили заборав.

Када смо приступили Удружењу АА, коренито смо мењали те навике – при чему смо често
ишли у другу крајност.

3. Уз одговарајуће измене, те кораке користе и
Породичне групе АА. Те групе, које
нису део Удружења АА, имају чланове по целом свету и то су брачни
партнери, рођаци или пријатељи алкохоличара (који су у Удружењу
АА или још пију).

Чињеница да смо проћердали толике године у нама је изазивала панику. Мислили смо
да једноставно неће бити довољно времена да поново стекнемо материјална добра која смо изгубили.

Како да изађемо на крај са страшним дуговима, да стекнемо достојни дом, да образујемо
децу и оставимо нешто за старе дане? Наш главни циљ више није био да новцем стекнемо углед; сада смо тежили само материјалној
сигурности. Ти страшни страхови су нас често прогањали чак и када смо поново почели успешно да зарађујемо. Због тога смо опет
постајали тврдице и стипсе. Морамо стећи потпуну финансијску сигурност – и тачка. Заборавили смо да већина алкохоличара у
Удружењу АА има натпросечне приходе; заборавили смо на бескрајну доброту своје сабраће из Удружења АА који су нам радо помагали
да нађемо боље послове – када смо те послове заслуживали; заборавили смо да се свако људско биће на овоме свету боји стварних
или могућих финансијских тешкоћа. И што је најгоре од свега, заборавили смо Бога. Када је реч о новцу, веровали смо само себи
– мада ни та вера није баш била чврста.

Све то је, наравно, значило да смо још увек далеко од равнотеже. Када је посао још
увек изгледао само као средство да се дође до новца, а не прилика да пружимо квалитетне услуге, када нам је стицање новца због
финансијске независности изгледало важније од истинског ослањања на Бога – још увек смо били жртве неразумних страхова. А
баш ти страхови онемогућавају смирен и успешан живот – без обзира колико новца имате.

Али како је време пролазило, установили смо да се, уз
помоћ корака Удружења АА, можемо
ослободити тих страхова – без обзира какво је наше материјално стање.
Могли смо ведро да обављамо посао без бриге о сутрашњици.
Ако смо финансијски добро стајали, више се нисмо плашили промене нагоре,
јер смо научили да се и такве неприлике могу преокренути
у сопствену корист. Није било важно какво је наше материјално стање, али
је било важно наше духовно стање. Новац је постепено
постајао наш слуга, а не наш господар. Он је постао средство за размену
љубави и услуга с онима око нас. Када смо, уз божју помоћ,
смирено прихватили своју судбину, установили смо да можемо живети у миру
са самим собом. Исто тако, могли смо да кажемо другима
који су још увек патили од истих страхова да их се и они могу
ослободити. Установили смо да је слобода од страха важнија од
слободе од жеље. Овде не би било лоше поменути да смо изменили своје
ставове и када се радило о сопственом значају, моћи, амбицији
и водству. Док су пили, многи од нас су се насукали баш на те спрудове.

Практично сваки дечак у Сједињеним Државама машта да
постане председник. Он жели
да буде човек број један у својој земљи. Како сазрева, он схвата да то
није могуће и добродушно се осмехне свом сну из детињства.
Он касније у животу установи да се права срећа не постиже само ако се
буде број један, нити ако се буде међу најбољима у тешкој
борби за новац, љубав и углед. Он научи да може бити задовољан све док
одигра добро сваку карту коју му живот додели. Он је још
увек амбициозан, али не неразумно амбициозан, јер сада схвата стварност и
прихвата је такву каква је. Он зна своје право место
у друштву.

Али алкохоличари то не схватају. Када је Удружење АА
било веома младо, известан
број еминентних психолога и лекара сачинио је свеобухватну студију о
повећој групи људи који су „имали проблема с пићем“.
Ти лекари нису покушали да установе колико се алкохоличари разликују од
других људи; они су желели да установе које су личне
особине заједничке свим тим алкохоличарима -ако такве особине уопште
постоје. Закључци до који су они дошли шокирали су тадашње
чланове Удружења АА. Ти угледни људи имали су храбрости да кажу како је
већина испитаних алкохоличара још увек детињаста,
преосетљива и да се понаша неодмерено. Колико смо само ми алкохоличари
презирали ту пресуду! Нисмо желели да поверујемо да
су наши одрасли снови у ствари често детињасти. Имали смо у виду тежак
живот који смо водили и сматрали смо да је сасвим нормално
то што смо осетљиви. А што се тиче нашег неодмереног понашања, тврдили
смо да само имамо велику и оправдану амбицију да победимо
у битки живота.

Међутим, у годинама које су уследиле, већина нас је
схватила да су лекари били у
праву. Тада смо много боље успели да сагледамо и себе и људе око себе.
Увидели смо да су нас гонили неразумни страхови или стрепње,
па смо живот испунили тежњом за славом, новцем и руководећим положајима.
Тако је лажни понос постао наличје тог деструктивног
новчића с натписом „страх“. Једноставно смо морали да будемо на врху да
бисмо прикрили своје крупне недостатке.

Када смо понекад постизали успех, хвалили смо се да ћемо урадити још више; када смо
губили, били смо огорчени. Ако нисмо успевали у довољној мери, били смо депресивни и застрашени. Тада су људи говорили да смо
ми „инфериорна“ врста. Али ми сада знамо да смо исти као и сви други људи. Само смо у дубини душе били прекомерно уплашени.
Није нам било важно да ли седимо на обали живота и пијемо да заборавимо или непромишљено и тврдоглаво ронимо по дубинама које
превазилазе наше моћи. Резултат је био исти – сви смо ми готово нестали у мору алкохола.

Али данас, у зрелом Удружењу АА, тим деформисаним поривима смо вратили праву функцију
и дали им прави смер. Више не покушавамо да доминирамо нити да владамо онима око нас да бисмо тако стекли осећај важности.
Више не тражимо славу и част да би нас други хвалили. Ми смо односом према породици, пријатељима, послу и заједници задобили
широку подршку људи, па нам понекад поверавају и одговорне положаје – што говори да у нас имају поверења. Покушавамо да због
тога будемо искрено захвални, а у свом послу се још више трудимо и гајимо дух љубави. Установили смо да истинско руковођење
мора да се заснива на личном примеру, а не на празном показивању моћи и на слави.

Још је чудеснији осећај то што не морамо да се посебно истичемо у односу на своје
сараднике да бисмо били корисни и истински срећни. Само понеко од нас може да буде истакнути вођа, али ми томе и не тежимо.
Свесрдно пружање услуга, доследно испуњавање обавеза, стрпљиво прихватање невоља или њихово решавање уз помоћ Бога, сазнање
да смо и код куће и у друштву прихваћени као партнери у заједничком послу; прихватање чињенице да су у очима Бога сви људи
важни, убеђење да великодушно пружена љубав бива узвраћена љубављу, спознаја да више нисмо изоловани и усамљени у затворима
које смо сами изградили, веровање да више не морамо да будемо последње рупе на свирали, већ да се можемо уклопити у околину
и постати део божје замисли -сва та трајна и оправдана задовољства нам је пружио исправан живот и њих не могу заменити никаква
помпа, никаква слава и никаква материјална добра. Права амбиција није оно што смо ми мислили да јесте. Права амбиција јесте
истинска жеља да се води користан живот и да се понизно хода у милости Бога.

Ови кратки есеји о дванаест корака Удружења АА приближили су се крају. Разматрали
смо толико много проблема да се можда стекао утисак како се Удружење АА бави углавном тешким дилемама и сузбијањем невоља.
То је у извесној мери тачно. Говорили смо о проблемима зато што смо ми проблематични људи који су пронашли излаз и који желе
да поделе своја сазнања с онима којима би то било корисно. Само се прихватањем и разрјешавањем проблема можемо помирити са
самим собом и са светом око нас, као и с Богом који управља свима нама. Разумевање тих чињеница је кључ за спознају исправних
принципа и ставова, а исправни поступци су кључ за добар живот; зато је радост због успешног живота тема дванаестог корака
Удружења АА.

Нека свако од нас сваким даном све дубље спознаје дубоки смисао једноставне молитве
Удружења АА:

Боже, дај нам стрпљење да прихватимо оно што не можемо да променимо, Храброст да
променимо оно што можемо, И мудрост да уочимо разлику између првог и другог.

 

Дванаест традиција

Прва традиција

„На првом месту треба да буде заједничко добро; опоравак појединца зависи од јединства у Удружењу АА.“

Јединство Анонимних алкохоличара је најбитнија одлика нашег Удружења. Наши животи,
као и животи оних који ће нам се придружити, непосредно зависе од тог јединства. Или ћемо деловати јединствено или ће Удружење
АА замрети. Без јединства, срце Удружења АА би престало да куца; наше артерије не би више преносиле животворну божју милост;
дар који нам је Бог дао не би био искоришћен. Пошто би се поново вратили у своје пећине, алкохоличари би нас прекорели и рекли:

„Удружење АА могло је бити права ствар!“

„Да ли то значи“, нестрпљиво ће питати неки, „да у Удружењу АА појединац није
важан? Да ли њиме доминира група и гута га?“ Сасвим сигурно можемо гласно на то питање одговорити са „Не!“ Ми верујемо
да на земаљској кугли не постоји удружење које више брине о својим члановима; сигурно не постоји удружење које љубоморније
чува право појединца да размишља, говори и поступа онако како жели. Ниједан АА не може да примора другог на нешто; нико не може
бити кажњен нити истеран. Наших дванаест корака за опоравак су, у ствари, предложи; дванаест традиција које гарантују јединство
у Удружењу АА не садрже ниједан израз „Немојте“. Оне стално понављају „Ми треба да…“, али никада „Ви морате!“

За многе умове сва та слобода за појединца представља праву анархију. Сваки придошлица,
сваки пријатељ који први пут посматра Удружење АА, у великој мери бива збуњен. Они виде слободу која се граничи са самовољом,
али ипак запажају да Удружење АА има неодољиву снагу циља и акције. „Како уопште“, питају се они, „таква гомила анархиста
може да функционише? Како они уопште могу да на прво место поставе заједнички интерес? Шта их то држи заједно?“

Они који посматрају пажљиво убрзо ће открити тајну тог
чудног парадокса. Чланови
Удружења АА морају да прихвате принципе за опоравак, јер њихов живот
зависи од поштовања тих принципа. Ако неко превише одлута
од њих, казна је неминовна и брза: он почне да вене и умире. У почетку
се чланови придржавају правила зато што морају, али касније
откривају да заиста желе да живе на тај начин. Штавише, они схватају да
не могу да задрже тај непроцењиви дар ако га не дају
другима. Ни они ни било ко други не могу да преживе ако не преносе
поруку Удружења АА. Оног трена када се помоћу дванаест корака
формира група, открије се још нешто: да већина чланова не може да се
опорави ако не постоји група. Јавља се свест да су чланови
само мали део велике целине; да ниједна лична жртва није превелика ако
она значи очување Удружења. Чланови уче да се жагор
њихових жеља и амбиција мора утишати кад год он може да угрози групу.
Постаје јасно да група мора да преживи, јер само тако
преживљава и појединац.

Зато већ на почетку постаје јасно да кључно питање гласи: како да се најбоље живи
и ради заједно, у групама. Ми видимо да појединци у свету око нас уништавају читаве народе. Борба за богатство, моћ и престиж
раздиру људски род као никада пре. Када и снажни људи имају тешкоћа у трагању за миром и складом, шта би се тек десило с нашом
групом непоузданих алкохоличара? Као што смо се некада борили и молили за индивидуални опоравак, сада исто тако искрено трагамо
за принципима помоћу којих Удружење АА може да опстане. Наше Удружење је исковано на наковњу искуства.

У многим градовима и паланкама безброј пута смо понављали причу Едија Рикенбекера
(Рицкенбацкер) и његових храбрих сабораца чији се авион срушио у Пацифик. Као и ми, они су схватили да су избегли смрт, али да
још увек плутају у опасном мору. Они су итекако брзо схватили да њихов заједнички интерес долази на прво место. Нико није смео
да буде себичан када се радило о води или хлебу. Свако је морао да мисли на друге -они су знали да своју праву снагу морају наћи
у доследној вери. И нашли су такву снагу, толику да превазиђу све невоље у које су запали због свог крхког авиона, као и свако
искушење које је доносило неизвесност, бол, страх и очај – па чак и смрт једног од њих. Тако је било и с Удружењем АА. Помоћу
вере и труда ми смо успели да искористимо поуке једног невероватног искуства. То искуство данас живи у дванаест корака Анонимних
алкохоличара, који ће – ако Бог да – одржавати наше јединство све док будемо потребни Богу.

Друга традиција

„За остварење циља наше групе постоји само један врхунски ауторитет – Бог пун љубави који треба да се испољи
у свести наше групе. Наше воде су само слуге од поверења; они не владају.“

Одакле Удружење АА добија смернице? Ко њиме руководи?
То је загонетка за сваког
пријатеља Удружења, за сваког придошлицу. Када им се каже да наше
Удружење нема председника који би имао овлашћења да управља,
нема благајника који би пазио да ли се плаћа чланарина, нема управни
одбор који може да избаци грешног члана у мрак спољашњег
света; када им се каже да ниједан члан Удружења АА не може да наређује
другом и да захтева послушност – наши пријатељи се зачуде
и узвикну: „То једноставно није могуће. Мора да у томе постоји нека
цака.“ Ти практични људи затим прочитају други корак
и схвате да је у Удружењу АА једини ауторитет Бог пун љубави који треба
да се испољи у свести наше групе. Они сумњичаво питају
неког искусног члана Удружења да ли све то функционише у пракси. Тај
члан – сасвим присебан – сместа одговара: „Да! Заиста функционише.“
Пријатељи промрмљају да им све то звучи нејасно, неуверљиво и прилично
наивно. Затим почињу пажљиво да посматрају, да се распитују
за детаље историје Удружења АА и ускоро се суочавају с необоривим
чињеницама.

Које то чињенице из живота Удружења АА показују да тај наоко непримењив принцип
функционише?

Џон Доу, успешан АА, сели се у амерички град који ћемо
назвати Мидлтаун. Сада је сам
и прибојава се да можда неће моћи да остане трезан, па чак ни да
преживи, све док не пренесе другим алкохоличарима оно што је
научио од других. Осећа духовни и етички порив да то учини, јер можда
стотине алкохоличара пати у његовој близини. Сем тога,
недостаје му и његова група АА. Потребни су му други алкохоличари исто
онолико колико је он потребан њима. Он посећује свештенике;
лекаре, уреднике, полицајце и бармене… и Мидлтаун добија групу АА коју
је он основао.

Пошто је основао групу, у почетку је Доу и шеф. Ко други би то био? Међутим, ускоро
почиње да дели преузету одговорност с првим алкохоличарима којима је помогао. У том тренутку тај доброћудни диктатор постаје
председник комитета који се састоји од његових пријатеља. Они су врх хијерархије групе која се развија – наравно, сви они су
именовали саме себе, јер није било никог другог ко би то урадио. И за неколико месеци у Мидлтауну се развија Удружење АА.

Оснивач и његови пријатељи развијају духовни живот међу придошлицама, изнајмљују
сале, праве договоре с болницама и ангажују супруге АА које кувају литре кафе. Пошто су људска бића, оснивач и његови пријатељи
могу у једном тренутку почети да уживају у свом успеху. Они кажу један другом: „Можда би било добро да и даље имамо контролу
над Удружењем у овом граду. Ми смо ипак искусни АА. Осим тога, погледајте само шта смо све учинили за те пијанице. Треба да нам
буду захвални!“ Тачно је да су оснивачи и њихови пријатељи понекад мудрији и понизнији од оснивача и његових пријатеља
из нашег примера. Али добар део њих није када се нађе у таквој ситуацији.

Тада у групи почињу да се јављају крупни проблеми.
Просјаци просе. Усамљена срца
цвиле. Проблеми се обрушавају као лавина. И, што је још важније, међу
члановима почињу да се чују приче које прерастају у гласан
узвик: „Зар ови ветерани мисле да могу заувек да воде ову групу?
Организујмо изборе!“ Оснивач и његови пријатељи су повређени
и депримирани. Кризе се гомилају, а они моле остале чланове да буду
разумни; али, нема помоћи – револуција је започела. Превладаће
групна свест.

И тада долазе избори. Ако су оснивач и његови пријатељи добро радили, могу – на своје
изненађење – бити изабрани за одређени период. Међутим, ако су се упорно опирали растућем таласу демократије, можда ће претрпети
тежак пораз. У сваком случају, група сада има ротирајући комитет с врло јасно одређеном одговорношћу. Чланови тог комитета
никако не могу ни да управљају ни да усмеравају групу. Они су слуге. Они понекад имају незахвалну привилегију да обављају
свакодневне послове групе. Под руководством председника, они се брину о односима групе с окружењем и организују састанке.
Њихов благајник -неко на кога се могу потпуно ослонити – узима новац који чланови прилажу у шешир, похрањује га, плаћа закупнину
и друге рачуне и подноси редовне извештаје на пословним састанцима. Секретар се стара да литература буде на столу, води рачуна
да се одговори на телефонске позиве и на пошту и шаље позиве за састанке. То су једноставни послови који омогућавају рад групе.
Комитет не даје духовне савете, не процењује ничије понашање, не издаје наређења. Сваки члан комитета може бити замењен на
следећим изборима ако покуша да учини тако нешто. И тако чланови комитета схвате да су, у ствари, слуге, а не сенатори. Наша
искуства показују да се то увек дешава.

Зато у целом Удружењу АА свест групе одређује услове за рад вођа.

То нас води следећем питању: „Да ли Удружење АА има
право руководство?“ Најенергичније
одговарамо: „Да, има, мада изгледа као да га нема.“ Вратимо се опет
смењеном оснивачу и његовим пријатељима. Шта се дешава
с њима? Њихово разочарање и њихова узнемиреност се обично смањују и они
полако почињу да мењају став. По томе како се понашају,
сврставамо их у две велике групе – познате у жаргону АА као „старији
државници“ и „уцвељени ђакони“. Старији државник
је онај ко увиђа мудрост одлуке групе и ко није киван због промене
статуса. На основу свог богатог искуства он веома добро
сагледава ствари и вољан је да мирно седи са стране стрпљиво ишчекујући
развој ситуације. Уцвељени ђакон је убеђен да група
не може без њега; он стално машта о повратку на положај и пати од
само-сажаљења. Неки од њих пате толико много да изгубе сав
дух и све принципе Удружења АА, па опет почну да пију. Понекад се чини
да је пејзаж у Удружењу АА прекривен уцвељеним особама.
Готово је сваки ветеран у нашем Удружењу – бар у извесној мери – прошао
кроз ту фазу. На срећу, већина преживи и пређе у групу
старијих државника. Они чине право и трајно руководство Удружења АА. Они
смирено изражавају свој став, а њихово огромно знање
и понизно држање помажу да се разреше кризе. Када је озбиљно збуњена,
група се обавезно обраћа њима за савет. Они постају глас
свести групе; у ствари, то су прави гласови Анонимних алкохоличара. Они
не помажу групи зато што имају мандат да то чине; они
утичу на друге својим примером. Због таквих искустава ми знамо да ће се
на дужи рок свест наше групе – уз савете старијих – показати
мудрија од било ког појединачног вође.

Када је Удружење АА имало само три године, збио се догађај који добро илуструје
оно о чему говоримо. Један од првих чланова Удружења АА – противно свим његовим жељама – био је приморан да се прилагоди ставу
групе. Ево како је он испричао ту причу:

Једног дана сам примењивао дванаести корак у једној
њујоршкој болници. Власник,
Чарли, позвао ме је у своју канцеларију. ‘Биле, рекао је, ‘мислим да је
права срамота што финансијски стојиш тако лоше. Свуда
око тебе се ти пијанци опорављају и зарађују новац. Али ти све време
проводиш радећи овакве послове и немаш ни пребијене паре.
То није поштено.’ Чарли је претурао по свом столу и извадио један стари
документ. Додавши ми га рекао је: ‘Ово показује колико
новца је ова болница зарађивала двадесетих година овог века. Хиљаде
долара месечно. Требало би да и сада стоји исто тако добро,
а то би и био случај када би ми ти помогао. Зашто не почнеш да радиш
овде? Доделићу ти канцеларију, имаћеш пристојни текући
рачун и лепо парче зараде. Пре три године, када је мој главни лекар,
Силкворт (Силкwортх) почео да ми говори о идеји да се пијанцима
помаже деловањем на њихов дух мислио сам да бунца, али сам променио
мишљење. Једног дана ће те твоје бивше пијанице испунити
Мадисон Сqуаре Гардеи ја заиста не видим зашто би ти у међувремену
гладовао. Оно што ти предлажем потпуно је морално. Можеш
постати терапеут аматер – и бићеш успешнији од било ког другог у том
послу.’

Био сам одушевљен. Требало је да ме савест неколико
пута продрма да бих схватио
колико је моралан био Чарлијев предлог. Није било ничег лошег у томе да
се постане терапеут аматер. Размишљао сам о томе како
Луиза сваки дан долази преморена из робне куће, како тада кува вечеру за
масу пијанаца који не плаћају за храну. Размишљао
сам о великим сумама новца које сам још увек дуговао повереницима у Wалл
Стреету. Размишљао сам о својим пријатељима алкохоличарима
који су зарађивали исто тако добро као и пре. Зашто да и ја не будем
имућан као они?

Мада сам од Чарлија тражио неко време да размислим,
већ сам био одлучио. Док сам
се подземном железницом враћао у Бруклин, учинило ми се да ми је Бог
једног трена дао одобрење. Била је то само једна реченица,
али је била веома убедљива. У ствари, то је била реченица из Библије
неки глас ми је рекао ‘Трудбеник заслужује своју плату’.
Када сам стигао кући, Луиза је као и обично кувала, а три пијанца су
гладно посматрала с кухињских врата. Позвао сам је на страну
и саопштио јој сјајну вест. Заинтересовала се, али не онолико колико
самочекивао.

Те вечери је био састанак. Мада нико од алкохоличара које смо ми примили на храну
још није постао трезвен, неки други јесу. Они су се са својим женама окупили у нашем салону у приземљу.

Одмах сам им рекао све о прилици која ми се указала. Никада нећу заборавити њихова
безизражајна лица и погледе које су усмерили ка мени. Уз много мање ентузијазма довршио сам причу. Уследила је дуга тишина.

Један мој пријатељ почео је да говори готово
срамежљиво. ‘Ми знамо колико ти је тешко,
Биле. И то нас заиста боли. Често смо се питали шта ми можемо да урадимо
у вези с тим. Мислим да говорим у име свих овде када
кажем да нас то што предлажеш боли још више.’ Његов глас је постао
сигурнији. ‘Зар не схваташ’, наставио је, ‘да никада не би могао
да постанеш професионални терапеут? Чарли јесте великодушан, али зар не
видиш да се не можемо везати за његову или било коју
другу болницу? Кажеш да је Чарлијев предлог моралан. И јесте моралан,
али ови проблеми се не решавају само помоћу морала. Чарлијева
идеја јесте добра, али није довољно добра. Ради се о животу и смрти,
Биле, и ту никаква половична решења неће помоћи!’ Моји пријатељи
су ме гледали изазовно док је њихов представник наставио. ‘Биле, ниси ли
ти управо овде, на састанцима, често говорио да понекад
неки, у основи добар потез може да угрози целокупни позитиван ефекат?
Па, ово је један такав случај. Ти нам то не смеш учинити!’

Проговорила је свест групе. Група је била у праву, а ја нисам; глас у подземној железници
није био глас Бога. Ово је био прави глас, глас који је извирао из мојих пријатеља. Саслушао сам их и – Богу хвала – послушао
их.“

Трећа традиција

„Једини услов за чланство у Удружењу АА јесте жеља да се остави пиће.“

Ова традиција обухвата пуно битних ствари. Удружење
АА, у ствари, поручује сваком
пијанцу: „Ти си члан Удружења АА ако ти то кажеш. Само ти можеш себе
прогласити за члана; нико ти не може забранити да нам се
придружиш. Без обзира ко си ти, без обзира колико ниско си пао, без
обзира колико су озбиљни твоји емотивни проблеми – па чак
и ако си починио злочине – ми ти не можемо забранити да приступиш
Удружењу АА. Ми и не желимо да ти забранимо улазак. Ми се ни
најмање не плашимо да ћеш нам ти наудити, ма како да си избезумљен или
агресиван. Ми само желимо да будемо сигурни да ће ти
бити пружена иста она шанса да останеш трезан која је пружена и нама.
Дакле, ти си члан Удружења АА оног трена када то сам објавиш.“

Требало је да прође доста тешких година да би се овај начин учлањивања усталио.
Кад смо почињали, ништа нам се није чинило тако крхко, тако ломљиво као група АА. Готово ниједан алкохоличар коме смо пришли
није показивао интерес за нас; већина оних који нам се јесу придружили били су као трепераве свеце у олуји. Много пута је ветар
угасио њихове пламичке који се нису могли поново упалити. Упорно нас је прогањала мисао коју нисмо смели да изговоримо: „Ко
од нас је следећи?“

Један члан нам упечатљиво описује те дане: „Некад је“, каже он, „свака група АА
имала много правила која су чланови морали да поштују. Сви су се страшно бојали да нешто или неко не преврне чамац и да сви
опет не паднемо у пијанство. Наш Биро Фондације6 је захтевао да свака група пошаље списак правила ‘за одржавање дисциплине’.
Целокупан списак био је дуг читаву миљу. Да су се сва та правила негде применила, нико никада не би приступио Удружењу АА –
толики је био збир наших дилема и страхова.

Били смо решени да у Удружење АА примамо само једну имагинарну класу људи коју смо
назвали ‘правиалкохоличари’. Осим њиховог гуцкања и непријатних последица тог гуцкања, они нам нису могли проузроковати никакве
друге невоље. Зато смо одлучно одбијали просјаке, скитнице, душевне болеснике, затворенике, хомиће, психопате и посрнуле жене.
Да, тако је: хтели смо да се бринемо само за праве и угледне алкохоличаре! Сви други би нас свакако уништили. Уз то, кад бисмо
примали те чудаке, шта би пристојни људи говорили о нама? Изградили смо дебелу ограду свуда око Удружења АА. 6 Године 1954. име
Фондације алкохоличара промењено је у Одбор Анонимних алкохоличара, а Биро фондације је сада Општа служба

Можда сада све то звучи комично. Можда вам се чини да су ветерани били прилично нетолерантни.
Али могу вам рећи да тада није било ничега смешног у свему томе. Били смо намргођени јер смо сматрали да су угрожени наши животи
и домови а са тим се не треба шалити. Кажете нетолерантни? Па, били смо уплашени. Наравно, почели смо да се понашамо као и сви
други када су уплашени. Зар страх није прави узрок нетолерантности? Да, били смо нетолерантни.“

Како смо тада могли да знамо да су сви ти страхови без основа? Како смо могли да знамо
да ће се хиљаде тих, понекад одбојних људи чудесно опоравити и постати наши најбољи радници и присни пријатељи? Да ли смо могли
и замислити да ће стопа развода у Удружењу АА бити нижа од просечне? Да ли смо тада могли предвидети да ће проблематични људи
постати наши главни учитељи стрпљења и толеранције? Да ли смо тада могли и замислити удружење које ће окупљати све могуће
врсте личности и лако прелазити све баријере – расне, верске, политичке и језичке?

Зашто је Удружење АА на крају одбацило сва правила за
учлањивање? Зашто смо препустили
сваком придошлици да сам одлучи да ли је он алкохоличар и да ли треба да
нам се придружи? Како смо се усудили да кажемо – противно
искуствима свих удружења и система власти – да нећемо ни кажњавати ни
спречавати било кога да постане члан Удружења АА, да
никада никога не смемо присиљавали да било шта плати, да у било шта
верује или да се покори нечему?

Одговор је сасвим једноставан, као што се сада и види из треће традиције. Коначно
нас је искуство научило следећем: не пружити прилику било ком алкохоличару понекад значи изрећи му смртну пресуду, а често
значи осудити га на бескрајну беду. Ко би се усудио да буде судија, порота и извршилац пресуде своме болесном брату?

Пошто су групе једна по једна увиђале те опасности, оне су коначно напустиле сва
правила за учлањивање. Многа драматична искуства су нас учвршћивала у том уверењу све док оно није постало наша општа традиција.
Ево два примера:

По календару Удружења АА била је то друга година. У то време постојале су само две
безимене групе алкохоличара које су давале све од себе да своја лица усмере ка светлости.

У једној од тих група се појавио придошлица, покуцао на врата и замолио да уђе. Говорио
је отворено с најстаријим чланом те групе. Убрзо се испоставило да је он био у очајничком стању и да је више од свега желео
да се опорави. „Али“, рекао је, „да ли ћете ме примити у групу? Пошто сам ја жртва још једне врсте зависности – која се жигоше
још жешће од алкохолизма – можда нећете желети да будем међу вама. Или вам то неће сметати?“

Били смо у дилеми. Шта би група требало да учини? Најстарији члан је позвао друге
чланове и у поверењу им изнео експлозивне чињенице које је чуо. Рекао је: „Па, шта да радимо? Ако одбијемо тог човека, убрзо
ће умрети. Ако га примимо, сам Бог зна какве невоље ће нам створити. Како да одговоримо – са да или са не?“

У почетку су старији чланови видели само проблеме. „Ми
помажемо, „ рекли су, „само
алкохоличарима. Зар не би било боље да жртвујемо овог једног за добробит
већине?“ Разговор је текао у том тону, а судбина
придошлице је висила у ваздуху. Тада је један од три старија члана почео
да говори сасвим другачије. „Ми, у ствари, бринемо“,
рекао је, „за своју репутацију. Много више се плашимо шта ће људи рећи
него што се плашимо невоља које би тај чудни алкохоличар
могао да нам створи. Док смо разговарали, мени су се по глави вртеле
четири кратке реци. Нешто је у мени понављало: ‘Шта би учинио
Господ?'“ После тога нико више није рекао ни реч. Шта би се и могло
рећи?

Пресрећан, придошлица је прионуо на примену дванаест
корака. Неуморно је преносио
поруку Удружења АА десетинама људи. Пошто се све то дешавало у раној
фази развоја Удружења, ти бројеви су се од тада повећали
на хиљаде. А уз то никада никога није замарао својим другим проблемом.
Удружење АА је тако учинило први корак ка формулисању
треће традиције. Убрзо након што је човек с двоструким жигом покуцао на
наша врата, друга група АА је примила у своје чланство
продавца кога ћемо звати Ед. Ед је био енергичан и продоран човек, какви
већ трговци знају да буду. Имао је најмање једну идеју
у минуту о томе како да побољша Удружење АА. Те идеје је продавао
осталим члановима исто онако упорно као што је продавао лак
за аутомобиле. Али имао је једну идеју коју није било лако продати;
наиме, Ед је био атеиста. Био је опседнут идејом да би Удружење
АА функционисало много боље без „тих глупости о Богу“. Остале чланове је
та идеја плашила; уз то, сви су очекивали да он
ускоро почне да се опија.

Наиме, у то време је Удружење АА, као што видите, било веома богобојазно. Веровали
смо да за светогрђе следује тешка казна. Међутим, на наше изненађење, Ед је остајао трезан.

Коначно је дошло време да се с њим разговора на састанку. Давао је солидан прилог
за Удружење; рекао нам је да се његова породица поново окупила; хвалио је искреност као највећу врлину; причао је о задовољству
због примене дванаестог корака; а тада је праснуо. Ед је узвикнуо: „Не могу да поднесем те приче о Богу! Све то су лупетања
за слабе људе. Овој групи то није потребно и ја не могу то да трпим! Дођавола са свим тим!“

Над састанком се надвио густ облак негодовања због којег је сваки члан изрекао
исту пресуду: „Напоље с њим!“

Старији чланови су одвели Еда у страну. Рекли су одлучно: „Овде не можеш тако говорити.
Мораш се или одрећи тих ставова или отићи.“ Ед им је узвратио уз велику дозу сарказма: „Ма немојте! Мислите да је баш тако?“
С полице за књиге узео је неколико листова хартије. На првом листу је стајао написан увод за књигу Анонимни алкохоличари која
се тада припремала. Гласно је прочитао: Једини услов за чланство у Удружењу АА јесте жеља да се остави пиће.“ Ед је затим
енергично наставио: „Када сте написали ову реченицу, ви сте мислили и да је примењујете – или можда нисте?“

Збуњени, старији чланови су погледали један другог, јер су знали да их је упецао.
И тако је Ед остао.

Не само што је Ед остао у Удружењу, већ је и остајао трезан – из месеца у месец. Што
је дуже био трезан, све је гласније говорио – против Бога. Група је била толико љута да се изгубила чак и братска саосећајност.
„Када ће већ једном“, јадали су се чланови један другом, „тај тип опет почети да пије?“

Након извесног времена Ед је добио посао трговца у
другом граду, па је отпутовао.
Кроз неколико дана до нас је стигла очекивана вест. Послао је телеграм
тражећи новац, и сви су знали шта то значи! А затим је
телефонирао. Тих дана ми смо ишли свуда да примењујемо дванаести корак –
без обзира колико су мали били изгледи да успемо.
Али овај пут нико се није ни помакао. „Препустимо га самоме себи! Нека
овај пут покуша сам; можда ће му то очитати лекцију.“
Кроз око две недеље, Ед се ноћу ушуњао у кућу једног члана Удружења АА и
без знања укућана легао у кревет. Кад се разданило,
власник куће и један његов пријатељ су сели да попију јутарњу кафу.
Изненада се зачуо неки звук на степеницама. На њихово запрепашћење,
појавио се Ед. Са загонетним осмехом на лицу, рекао је: Јесте ли обавили
своју јутарњу медитацију?“ Схватили су да се Ед не
шали. Сели су да поразговарају и он им је испричао своју причу.

У суседној држави Ед је одсео у јефтином хотелу. Пошто су чланови АА одбили све његове
молбе за помоћ, у његовом уму су грозничаво почеле да одзвањају ове реци: „Напустили су ме. Напустили су ме моји сапатници.
То је крај… нема више ничега.“ Док се превртао у кревету, руком је закачио ноћни ормарић и дотакао неку књигу. Отворивши
књигу, почео је да чита. Била је то Библија Гидионског друштва Ед никада никоме није рекао ништа о томе шта је спознао и осетио
у тој хотелској соби. Било је то 1938. године. Од тада није пио.

Данас, када се скупе ветерани који знају Еда, они говоре: „Шта би било да смо успели
да избацимо Еда због светогрђа? Шта би се десило с њим и свим другима којима је он касније помогао?“

Тако нам је рука Провиђења још тада дала знак да је сваки алкохоличар члан нашег
Удружења када он то каже.

Четврта традиција

„Свака група треба да буде аутономна осим у областима које утичу на друге групе или на цело Удружења АА.“

Аутономија је крупна реч. Али за нас она значи само да свака група АА може да управља
својим пословима онако како њој одговара -осим када је угрожено Удружење АА као целина. А сада следи оно исто питање које је
постављено у оквиру прве традиције. Није ли таква слобода сувише опасна?

Ми постојимо пуно година и искусили смо сва могућа одступања од наших дванаест
корака и традиција. Тако је и морало бити, пошто смо ми као група састављени углавном од појединаца који имају јак его. Као
деца хаоса, ми смо се бунтовно поигравали сваком врстом ватре, али из те ватре смо излазили неповређени и, по нашем мишљењу,
мудрији. Баш та одступања омогућила су нам да учимо помоћу покушаја и погрешака, што нас је, уз божју помоћ, довело овде где
смо сада.

Када су традиције Удружења АА 1946. године први пут
објављене, постали смо сигурни
да група АА може да издржи готово све ударе. Видели смо да група, као и
појединац, мора на крају да се приклони оним провереним
принципима који обезбеђују опстанак. Открили смо да је учење помоћу
покушаја и погрешака потпуно безбедно. Толико смо били
у то сигурни да је првобитна верзија ове традиције Удружења АА садржала и
ову важну реченицу: „Било која два или три алкохоличара
која се окупе да би остали трезни могу се назвати група АА – ако као
група не припадају неком другом удружењу.“

То је, наравно, значило да смо имали храбрости да признамо сваку групу АА и да смо
се ослањали на сопствену савест када је требало одредити смернице за акцију. Када смо се изјашњавали за ту огромну количину
слободе, установили смо да је неопходно да поставимо само два сигнала за узбуну: група не срне да чини нешто што би у великој
мери штетило ћелом Удружењу АА, нити треба да се повезује с било чим или било ким другим ван Удружења. Појавили би се многи
проблеми када бисмо неке групе почели да зовемо „мокре“ а друге „суве“; неке „републиканске“ а неке „комунистичке“;
неке „католичке“ а неке „протестантске“. Група АА се или држи свога пута или је бесповратно изгубљена. Трезвеност мора
да буде њен једини циљ. У свему другом постоји потпуна слобода воље и акције. Свака група има право да не буде у праву.

Када је Удружење АА још било младо, формиране су многе ревносне групе. У граду који
ћемо звати Мидлтаун започела је рад група ентузијаста. Грађани су били одушевљени том групом. Гледајући у звезде, старији
чланови су маштали о иновацијама. Проценили су да је граду потребан велики центар за алкохоличаре, нека врста узорка који
би групе АА свугде могле да копирају. У приземљу би био клуб; на првом спрату би се трезнили пијанци којима би се давао новац
да подмире своје дугове; на другом нивоу би се изводио образовни пројекат – наравно, без икаквог експериментисања. У машти
је тај блистави центар требало да има још неколико спратова, али три нивоа би за почетак била довољна.

За то би требало пуно новца – новца других људи. Веровали или не, имућни грађани су
прогутали ту идеју.

Међутим, међу самим алкохоличарима било је неколико
конзервативних отпадника.
Они су писали Фондацији, централи Удружења АА у Њујорку, желећи да чују
мишљење о свему томе. Чули су да ће неки старији чланови,
да би све било како треба, тражити дозволу од Фондације. Били су веома
узнемирени и скептични.

Наравно, постојао је и заговорник тог подухвата – у
ствари суперзаговорник. Својом
елоквенцијом одагнао је сва страховања – упркос ставу Фондације да се
дозвола не може издати и упркос томе што су идеје да
се групе АА повезу с медицином и образовањем већ раније пропадале. Да би
поспешио ствари, заговорник је организовао три корпорације
и постао председник свих њих. Свеже обојен, нови центар је блистао.
Његова топлина се ширила градом. Да би се обезбедио несметан
рад и да не би било пропуста, прихваћено је шездесет једно правило.

Али, авај, светла сцена се брзо помрачила. Уместо реда
створила се збрка. Установљено
је да неке пијанице жуде за образовањем, али себе не сматрају
алкохоличарима. Лични недостаци других можда би се могли излечити
позајмицама. Неки су желели да бораве само у клубу, али тако би решавали
једино проблеме свог усамљеног срца. Понекад би гомиле
придошлица желеле да похађају активности на сва три нивоа. Неки би
почели од врха и ишли ка приземљу, задржавајући се у клубу;
други би прво отишли у клуб где би се напили, а затим би били пренесени у
болницу, па на образовање на други спрат. По количини
посла центар је личио на праву кошницу, али за разлику од кошнице, у
центру је владала права збрка. Група АА као таква не може
да се носи с таквим пројектом. Али то је схваћено касно. Затим је дошла
неизбежна експлозија – нешто слично као када је експлодирао
котао у Вомблијевој (Wомблеy) Фабрици дрвне грађе. Групу је прекрио
хладни смог страха и фрустрације.

Када се смог дигао, десила се чудесна ствар. Главни заговорник тог пројекта писао
је Бироу Фондације. Рекао је да жели да се обрати пажња на искуство те групе АА. Тада је учинио још нешто што је касније постало
класика у Удружењу АА. Све је било исписано на парчету хартије величине тикета за лото. На коверти у којој се то парче хартије
налазило писало је: „Мидлтаун, група бр. 1. Правило бр. 62.“ Када је коверат отворен, појавила се само једна јетка реченица:
„Немојте себе схватати превише озбиљно.“

Тако је у оквиру четврте традиције та група АА искористила своје право да не буде
у праву. Штавише, она је учинила велику услугу Анонимним алкохоличарима, јер је била спремна да покорно примени лекцију коју
је научила. Стала је на ноге уз осмех и окренула се озбиљнијим пословима. Чак је главни архитекта смогао снаге да се насмеје
сам себи, стојећи на рушевинама свог сна – а то је управо врхунац понизности.

Пета традиција

„Свака група има само један примарни циљ – да пренесе своју поруку алкохоличару који још пати.“

„Обућару, држи се свог шила!“… боље је обављати један посао ваљано него много
послова лоше. То је централна тема ове традиције. Наше Удружење се сложно окупља око ње. Сам живот нашег Удружења зависи од
поштовања овог принципа.

Анонимни алкохоличари се могу упоредити с групом лекара која тражи лек против рака,
јер од складног рада те групе зависи судбина оболелих од рака. Сваки лекар из те групе можда има своју ужу специјалност, па
ће повремено пожелети да се посвети свом изабраном пољу, а не да ради само у групи. Али када се ти људи приближе решењу и када
постане јасно да само заједничким напором могу стићи до циља, тада сви они осете обавезу да се посвете само тражењу лека против
рака. Лек би био толико чудесно откриће да би сваки лекар оставио по страни своје личне амбиције – без обзира на то чега би
морао да се одрекне.

Чланови Удружења АА осећају исту такву чврсту обавезу – они су показали да могу
да помогну пијанцима много боље него други. Сваки АА има јединствену способност да се идентификује с опоравком придошлица
и да допринесе том опоравку; та способност ни на који начин не зависи од учености АА, од његове елоквенције нити од било које
друге личне вештине. Важно је само да је он алкохоличар који је пронашао кључ за трезвеност. Алкохоличари лако могу да пренесу
та сазнања о патњи и опоравку другим алкохоличарима. То је дар који нам је дао Бог и његово преношење на друге попут нас је
примарни циљ који данас имају АА на целој земљиној кугли.

Постоји још један разлог зашто имамо само један циљ. То је велики парадокс Удружења
АА: ми знамо да ретко када можемо да задржимо дар трезвености ако га не пренесемо на неког. Поменута група лекара може пронаћи
лек против рака, а да поједини лекари при том пожале што за то време нису могли да раде на својим сопственим истраживањима.
Такво жаљење не би угрозило лични опстанак тих лекара. Ако, пак, ми занемаримо оне који су још увек болесни, наши животи и наше
здравље би стално били у опасности. Мотивација у нашем Удружењу обухвата жељу за самоодржањем, осећај дужности и љубави; зато
није никакво чудо што је наше Удружење дошло до закључка да има само једну важну мисију – да преноси поруку Удружења АА онима
који још не знају да постоји излаз.

Прича једног члана Удружења АА показује зашто је мудро да Удружење има један циљ:

„Пошто сам једног дана био узнемирен, помислио сам да би било добро да мало примењујем
дванаести корак. Можда бих тако могао да предупредим сопствену кризу. Али прво треба да пронађем пијанца с којим ћу радити.

Зато сам поземном железницом скокнуо до градске болнице где сам упитао др Силкворта
да ли има неког пијанца на одељењу. ‘Никога ко би обећавао’, одговорио је лекар. ‘Ту је само један тип на трећем спрату с којим
би можда вредело радити. Али то је један крајње тврдокоран Ирац. Још нисам срео тако тврдоглавог човека. Он виче да би брзо
ресио свој проблем кад би се пословни партнер према њему боље односио и када би га супруга оставила на миру. Имао је тежак
напад делиријум тременса; прилично је ошамућен и сумњичав је према свима. Не звучи баш сјајно, зар не? Али рад с њим може помоћи
теби, па зашто онда не покушаш?’

Ускоро сам седео поред тог крупног човека. Очи су му
биле уски прорези на црвеном
и отеченом лицу. Гледао ме је, а у таквим очима му се читало отворено
непријатељство. Морао сам да се сложим са лекаром – он
заиста није изгледао добро. Али ја сам му испричао своју причу. Објаснио
сам му да је право задовољство бити члан нашег Удружења,
рекао му да се тамо добро разумемо. Дуго сам говорио о безнадежности
положаја у коме се налази пијанац. Тврдио сам да се веома
мали број пијанаца може опоравити само сопственим напорима, али да у
нашим групама заједно можемо да постигнемо орио што
не можемо појединачно. Прекинуо ме је да би ми се наругао и устврдио је
да ће сам средити односе са својим партнером, својом
женом и да ће сам разрешити свој алкохолизам. Саркастично је упитао:
‘Колико кошта тај ваш план?’

Било ми је мило што сам могао да му кажем: ‘Ништа.’

Његово следеће питање: ‘Шта ти онда тиме добијаш?’

Наравно, мој одговор је био: ‘Своју сопствену трезвеност и веома срећан живот.’

Још увек сумњајући, даље је питао: ‘Хоћеш да кажеш да си дошао овде само да би покушао
да помогнеш мени и себи?’

‘Да’, рекао сам. ‘Заиста не постоји ништа друго. Нема никакве цаке.’

Затим сам, оклевајући, почео да говорим о духовној
компоненти нашег програма. Како
ме је само тај пијанац тада погледао! Чим сам поменуо реч ‘духовно он је
поскочио: ‘Аха, сад ми је јасно! Ти хоћеш да ме придобијеш
за ову или ону проклету религијску секту. Зашто кажеш да „нема цаке“? Ја
припадам великој цркви која ми значи све. Откуд
ти смелости да дођеш овде и причаш ми о религији!’

Богу хвала што сам тада дао прави одговор на то
питање. Помогао ми је непоколебљив
став да Удружење АА има само један циљ. ‘Ти имаш веру’, рекао сам.
‘Можда и много дубљу од моје. Сигурно боље познајеш религијске
теме од мене. Зато ти ја не могу причати о религији. Не желим то ни да
покушам. Кладим се, зато, да би ини ти могао дати савршену
дефиницију понизности. Али на основу онога што си ми рекао о себи и
својим проблемима, као и по ономе што желиш да урадиш да
их ресиш, мислим да знам шта с тобом није у реду.’

‘Добро, рекао је. ‘Да те чујем.’

‘Па’, рекао сам, ‘мислим да си ти само један уображени Ирац који мисли да може да држи
све конце у рукама.’

То га је заиста уздрмало. Али кад се смирио, почео је да слуша – а ја сам покушао да
му покажем да је понизност главни кључ за трезвеност. На крају, увидео је да нисам покушавао да променим његова религијска
убеђења, да сам само желео да он спозна милост у сопственој религији – пошто ће му та милост помоћи да се опорави. Од тада смо
се лепо слагали.“

„Ето“, закључио је ветеран, „замислимо шта би било да сам том човеку морао да
се обратим ^кроз одређену религију? Претпоставимо да сам морао да одговорим да је Удружењу АА потребно пуно новца да би се
АА образовали, ишли у болнице и на рехабилитацију? Претпоставимо да сам предложио да ја помогнем да се ресе његови проблеми
код куће и на послу? Куда би нас то одвело? Наравно, никуда.“

Много година касније, та тврдокорна ирска муштерија је говорила: „Мој спонзор ми
је продао једну идеју, и то идеју о трезвености. У то време нисам ни био у стању да купим било шта друго.“

 

Шеста традиција

„ Група АА никада не треба да пружа подршку ниједној сродној организацији нити предузећу, не треба да их финансира
нити да им уступи име Удружења АА – да нас проблеми у вези с новцем, имовином и престижом не би одвлачили од нашег примарног
циља.“

Оног трена када смо схватили да имамо одговор на
проблем алкохолизма, учинило нам
се да можда имамо одговор и за многе друге проблеме. Многи су мислили да
групе АА могу да уђу у разне послове, да могу да финансирају
било који подухват повезан с проблемом алкохолизма. У ствари, чинило нам
се да је наша обавеза да уступимо име Удружења АА
сваком циљу који заслужује нашу подршку.

Ево неких идеја о којима смо маштали. Болнице нису волеле алкохоличаре, па смо мислили
да треба да изградимо сопствени ланац болница. Људима је требало рећи шта је алкохолизам, па смо сматрали да треба да образујемо
јавно мњење, чак и да допунимо школске и медицинске уџбенике. Окупићемо пропалице из сумњивих четврти града, издвојити оне
који се још могу опоравити, а осталима омогућити да зарађују за живот у некој врсти карантинског смештаја. Можда би таква
места зарадила велике суме новца помоћу којег бисмо ми наставили своја доброчинства. Озбиљно смо се бавили идејом да допунимо
законе своје земље тако да у њима стоји да су алкохоличари болесни људи. Алкохоличари више не би ишли у затвор; судије би их
ослобађале препуштајући их нашој бризи. Активности Удружења АА бисмо проширили и на мрачне пределе дроге и криминала. Формирали
бисмо групе за депресивне и параноичне људе; што је неуроза била дубља, то нам се више свиђала. Ако се могао разрешити проблем
алкохолизма, било је логично поверовати да се и многи други проблеми могу разрешити.

Учинило нам се да с оним што смо открили можемо поћи у фабрике и помоћи да радници
и капиталисти заволе једни друге. Наша бескомпромисна искреност врло брзо ће политику очистити од лоших елемената. С једном
руком на рамену религије, а с другом на рамену медицине, ресили бисмо размимоилажења у политици. Пошто смо научили да живимо
тако срећно, можемо свима показати како да то постигну. Наравно, помислили смо,

наше Удружење Анонимних алкохоличара може постати предводник новог духовног напретка!
Ми можемо да изменимо свет.

Да, ми у Удружењу АА смо маштали о таквим темама. Како
нам је све то деловало нормално
– наравно, зато што су алкохоличари већином банкротирани идеалисти.
Скоро свако од нас је желео да уради нешто добро, да учини
велика дела и да досегне узвишене идеале. Сви смо ми перфекционисти који
нису успели да достигну савршенство -па су отишли
у другу крајност и прихватили се боце и заборава. Провиђење нас је
помоћу Удружења АА довело сасвим близу наших највећих очекивања.
Па зашто онда не бисмо са свима поделили свој начин живота?

Кад год смо покушали да водимо болнице Удружења АА, оне су све пропадале јер група
АА није у стању да води посао; превише ревносних бабица на крају породе килаво дете. Групе АА су покушале да се баве образовањем
– када су почеле јавно да хвале предности овог или оног приступа, људи су били збуњени. Да ли Удружење леци пијанце или се бави
образовним пројектима? Да ли су АА духовно или медицинско удружење? Да ли је то реформаторски покрет? У заносу смо се везивали
за разне подухвате – неке добре, а неке и не баш добре. Посматрајући како алкохоличаре хтели то они или не шаљу у затвор или
душевне болнице, почели смо да узвикујемо: „То се мора законски регулисати!“ Чланови Удружења су почели да ударају шаком
о сто у законодавним комитетима и да захтевају законску реформу. То је била занимљива тема за новине, али другог ефекта није
било. Схватили смо да ћемо се убрзо заглибити у политику. Зато смо сматрали да сместа морамо уклонити име Удружења АА чак и
из неких наших делатности – па и из клубова и институција који су примењивали дванаест корака.

Након тих авантура, стекли смо дубоко уверење да ни под којим условима не треба
да пружамо подршку било којој сродној организацији, ма како она била добра. Ми из Удружења АА не можемо свима да будемо све,
нити треба то да покушамо.

Пре доста година тај принцип „непружања подршке“ био
је на великој проби. Неке
од великих компанија за производњу алкохола изразиле су жељу да
организују предавања о опасности алкохолизма. Веровали су
да би то било добро, јер би тиме показали јавности жељу да учине нешто у
вези с алкохолизмом. Желели су да кажу да у алкохолу
треба уживати, али да се он не срне злоупотребљавати. Они који много
пију треба да смање количину пића, а они који имају проблеме
с пићем – алкохоличари – уопште не треба да пију.

У једној грани те индустрије поставило се питање како да се води та кампања. Наравно,
да се постигне жељени ефекат користили би се радио, новине и филмови. Али ко би требало да руководи тим послом? Сместа су се
сетили Анонимних алкохоличара. Кад би у нашим редовима могли да нађу пристојног човека, зар он не би био идеалан избор? Он
би сигурно добро познавао цео проблем. Његове везе са Удружењем АА биле би драгоцене,јер друштво има високо мишљење о Удружењу
које нема ниједног опонента у свету.

Убрзо су пронашли човека кога су тражили: члана Удружења АА с потребним искуством.
Он је одмах отишао у њујоршку Централу Удружења и упитао: „Постоји ли нешто у нашој традицији због чега ја не би требало да
прихватим такав посао? Мени такво образовање делује добро и у њему не видим ништа лоше. Да ли ви из Централе запажате неке
проблеме у вези с тим?“

На први поглед, све је то деловало као добра идеја. А затим се појавила сумња. Та
индустријска грана је желела да користи пуно име члана у свим својим огласима; требало је да га представе и као директора
задуженог за публицитет и као члана Удружења АА. Наравно, не би било никаквих примедби да је та индустријска грана ангажовала
члана Удружења АА само због његових способности за маркетинг и због његовог познавања алкохолизма. Али то није био случај,
јер овде не само да би члан Удружења АА нарушио анонимност у јавности већ би се због њега у умовима милиона људи име Анонимних
алкохоличара повезало с тим одређеним образовним пројектом. На крају би се стекао утисак да Удружење АА сада подржава образовање
– и то оно које води индустрија алкохола.

Чим смо запазили ту компромитујућу чињеницу и схватили
њен значај, упитали смо
будућег директора задуженог за публицитет шта он о томе мисли. „Свеца
му“, рекао је. „Наравно да не могу да прихватим тај
посао. На „првом огласу се ни мастило не би осушило а из табора
трезвењака би се већ зачуо гласан крик. Онда би они почели
да траже искреног АА који би заступао њихово виђење образовања. А
Удружење АА би се нашло тачно у средини размирица између
‘мокрих’ и ‘сувих’. Једна половина људи у овој земљи би помислила да смо
уз ‘суве’, а друга половина да смо се прикључили ‘мокрима’.
Каква би то збрка била!“

„Ипак“, нагласили смо, „ти имаш законско право да прихватиш тај посао.“

„Знам то“, рекао је. „Али овде се не ради само о законским правима. Анонимни алкохоличари
су ми спасли живот и зато Удружење долази на прво место. Наравно да ја не желим да будем особа која ће увалити Удружење АА у
велике невоље, а то би се свакако десило!“

Наш пријатељ је рекао све што је требало рећи о пружању подршке. Као никада пре,
ми смо схватили да не можемо уступити име Удружења АА за било који циљ осим нашег сопственог циља.

Седма традиција

„Свака група АА треба да се издржава потпуно самостално и не треба да прихвата прилоге са стране.“

Алкохоличари који сами себе издржавају? Ко је још чуо за тако нешто? Па ипак, ми смо
установили да тако мора да буде. Тај принцип јасно показује какву је дубоку промену Удружење АА произвело у свима нама. Сви
знају да активни алкохоличари узвикују да се сви њихови проблеми могу ресити новцем. Увек смо пружали руку тражећи новац.
Од када памтимо ми смо зависили од некога, обично од новца те особе. Када Удружење састављено само од алкохоличара каже да
ће само плаћати своје рачуне, то је заиста нешто ново.

Вероватно ниједна друга традиција Удружења АА није
прошла кроз такве порођајне
муке као ова. У почетку смо сви били без пребијене паре. Када се на то
дода и уврежено мишљење да људи треба да дају новац алкохоличарима
који покушавају да остану трезни, лако се може схватити зашто смо
мислили да заслужујемо гомилу новчаница. Шта бисмо све могли
да учинимо с њима! Зачудо, људи који су имали новац нису се сложили с
нама. Сматрали су да је крајње време да ми -сада када смо
трезни – сами плаћамо своје трошкове. Тако је наше Удружење остало
сиромашно, јер је морало.

Постојао је још један разлог за наше колективно сиромаштво. Убрзо је постало јасно
да алкохоличари не воле да прилажу новац за заједничке трошкове у шешир Удружења – мада су новац радо давали другима док су
примењивали дванаести корак. Били смо запањени кад смо увидели колико смо шкрти. Тако је Удружење АА, читав покрет, било и
остало сиромашно, док су његови поједини чланови постајали све имућнији.

Алкохоличари су заиста људи који иду на све или ништа.
Наш однос према новцу то потврђује.
Како је Удружење АА прелазило из детињства у пубертет, ми смо напуштали
идеју да су нам потребне велике количине новца и схватали
смо да Удружење не треба да има никакав новац. На уснама свих нас су
биле реци: „Удружење АА се не може повезивати с новцем.
Морамо одвојити духовно од материјалног.“ Заузели смо тај оштар курс
зато што су повремено неки чланови покушавали да зараде
новац преко својих веза с Удружењем АА и ми смо се бојали да ће Удружење
бити злоупотребљено. Ту и тамо су нам великодушни
доброчинитељи даривали куће за клупске просторије и због тога је понекад
било утицаја са стране на наше послове. Дата нам
је болница и готово одмах је син донатора постао њен главни пацијент и
кандидат за управника. Једна група АА је добила пет
хиљада долара да их потроши онако како жели. Сукоби због те суме новца
стварали су нам тешкоће годинама. Забринуте због тих
компликација, неке групе нису желеле да приме ни цент у своје благајне.

Упркос тим дилемама, морали смо да признамо чињеницу да Удружење АА мора некако
да функционише. Просторије за састанке треба платити. Да би се активности изводиле и у широј околини, морале су се успоставити
канцеларије, инсталирати телефони и запослити неколико секретарица с пуним радним временом. Све то је урађено уз многе протесте.
Међутим, схватили смо следеће: да то није урађено, човек који би покуцао на наша врата не би добио шансу. Те једноставне службе
за пружање помоћи захтевале су мале суме новца које смо могли плаћати сами и то смо и чинили. Коначно се клатно зауставило
на положају који означава седму традицију у облику који имамо данас.

У вези с тим, Бил воли да прича следећу поучну причу.
Он каже: када је 1941. године Џек
Александер (Алеxандер) објавио чланак у Сатурдаy Евенинг Посту, хиљаде
писама узбуђених алкохоличара и њихових породица стигло
је у поштанско сандуче Фондације у Њујорку. ,,У нашем Бироу“,прича Бил,
„радило је двоје људи: једна ревносна секретарица
и ја. Како да изађемо на крај с том лавином реакција? Морамо ангажовати
људе с пуним радним временом – нема друге. Зато смо замолили
групе АА да дају добровољне прилоге. Да ли би сваки члан могао да нам
пошаље по долар годишње? У супротном се на ова потресна
писма неће моћи одговорити.

На моје изненађење, групе никако нису слале одговоре.
Прилично сам се разљутио због
тога. Посматрајући ту лавину поште једног јутра у канцеларији, корачао
сам горе-доле и гунђао како су наши чланови неодговорни
и шкрти. Управо тада се кроз врата помолила чупава глава једног старог
познаника. То је био један наш непослушни члан. Видео
сам да има јаку главобољу и да пати од страшног мамурлука. Пошто сам се
сетио неких сопствених мамурлука, срце ми се испунило
сажаљењем. Увео сам га у своју канцеларију и извадио новчаницу од пет
долара. Пошто је мој недељни приход у то време био тридесет
долара, то је био доста велики прилог. Мојој супрузи Луизи је тај новац
био потребан за намирнице, али сам то ипак учинио. Због
израза великог олакшања на лицу мог пријатеља било ми је топло око срца.
Сматрао сам да сам у пуној мери изразио своју врлину,
посебно кад сам помислио на све оне некадашње пијанице које нису желеле
да пошаљу Фондацији ни по један долар – јер ја сам
без двоумљења дао пет долара пријатељу да излечи мамурлук.

Те вечери се састанак моје групе одржавао у старој њујоршкој кући у 24. улици у којој
се налазио наш клуб. За време паузе, благајник је срамежљиво одржао говор о томе да је клуб без пребијене паре. (То је било у
периоду када се Удружење АА није могло повезивати с новцем.) На крају је рекао да ће нас власник зграде избацити ако не платимо
закуп. Закључио је своје излагање рецима: ‘Па, момци, молим вас да вечерас мало више приложите у шешир.’

Све сам то јасно чуо док сам ревносно покушавао да преобратим придошлицу који је
седео поред мене. Шешир је дошао до мене и ја сам завукао руку у свој џеп. Док сам говорио новопридошлом члану, претурао сам
по џепу; нашао сам новчић од педесет центи и извадио га. Учинило ми се да је то веома висока сума. Брзо сам га вратио у џеп и
пронашао десет центи; тај новчић је тихо зазвечао кад сам га спустио у шешир. У то време у шешире нико није убацивао папирни
новац.

Затим сам се тргао. Ја који сам се тог јутра хвалисао сопственом дарежљивошћу поступио
сам према свом клубу горе него удаљени алкохоличари који су заборавили да пошаљу своје доларе Фондацији. Схватио сам да сам
поклонио пет долара непослушном члану да бих угодио свом егу и да је то био лош потез и за њега и за мене. Постоји место где
се духовност и новац могу повезати, и то место је у нашем шеширу!“

Постоји још једна прича о новцу. Једне ноћи 1948. управа Фондације је држала редован
тромесечни састанак. Дневни ред је обухватао једно веома важно питање. Умрла је једна госпођа. Када су прочитали њену опоруку,
адвокати су открили да је она Анонимним алкохоличарима оставила суму од десет хиљада долара и да том сумом треба да располаже
наша Фондација. Поставило се питање: да ли Удружење АА треба да прихвати тај поклон?

Какву смо само расправу имали о томе! Фондација је тада заиста лоше стајала; групе
нису слале довољно новца за финансирање Бироа; чак ни новац од продаје књиге није био довољан за то. Резерва се топила као
снег у пролеће. Тих десет хиљада долара су нам заиста били потребни. Неки чланови су рекли: „Можда групе никада у потпуности
неће моћи да финансирају Биро. Не смемо дозволити да се он затвори – његов рад је изузетно важан. Узмимо новац. Треба и убудуће
да прихватамо такве донације. Биће нам потребне.“

Затим су противници тог предлога рекли своје. Указали
су на то да Фондација већ
сада зна да су многи живи људи опоруком завештали новац Фондацији; збир
тих сума износи пола милиона долара. А само небо зна
колико има завештања за која још не знамо. Ако се прилози са стране не
одбију – и потпуно се не искључе – тада ће Фондација једног
дана бити богата. Штавише, ако би наша управа само наговестила јавности
да нам је потребан новац – брзо бисмо постали богати.
У поређењу с том могућношћу, десет хиљада долара о којима смо
расправљали није баш било много – али ако узмемо тај новац, он
би као и прво пиће алкохоличара неизбежно изазвао страшну ланчану
реакцију. Куда би нас то одвело? Онај ко плати музику има
право и да одабере шта ће се свирати; када би Фондација АА добијала
новац са стране, њена управа би можда пала у искушење да
руководи без консултовања Удружења као целине. Пошто не би имали никакву
одговорност, алкохоличари би слегнули раменима
и рекли: „О, па Фондација је богата – зашто бих онда ја ишта прилагао?“
Кад би поседовала тако много новца, управа би сигурно
покушала да га некако инвестира – што би Удружење АА одвукло од његовог
примарног циља. Чим би се то десило, поверење нашег
чланства у Удружење било би уздрмано. Биро би био изолован и био би
изложен снажној критици и Удружења АА и јавности. Ето шта
би све могле бити последице; постојали су разлози и за и против.

Тада је наша управа исписала светлу страницу историје Удружења АА. Изјаснила се
за принцип да Удружење АА увек треба да остане сиромашно. Од тада је финансијска политика Фондације да се обезбеде само текући
трошкови и разумна резерва. Мада је то била тешка одлука, управа је званично одбила десет хиљада долара и заузела званичан,
непоколебљив став да се и у будућности исто тако одбију сви слични поклони. Мислимо да је у том тренутку принцип колективног
сиромаштва чврсто и коначно уткан у традицију Удружења АА.

Када су објављене, те чињенице су изазвале бурну реакцију. Својим поступком Удружење
АА је дало неуобичајен и охрабрујући пример, јер су људи били навикли на непрестане акције за прикупљање добровољних прилога.
У земљи и иностранству штампа је објавила похвалне коментаре који су покренули прави талас подршке интегритету Анонимних
алкохоличара. Новинари су указивали на то да су неодговорни постали одговорни, као и да су Анонимни алкохоличари увођењем
финансијске независности у традиције Удружења оживели идеал који је наше доба готово заборавило.

Осма традиција

„ Удружење АА треба заувек да остане аматерска организација, али се у нашим центрима за пружање помоћи могу
запослити радници задужени за одређене задатке.“

Анонимни алкохоличари никада неће постати професионалци. Схватили смо древне реци:
„Несебично вам је дато, несебично и дајте.“ Установили смо да би се новац и духовност опасно испреплетали ако бисмо постали
професионалци. Људи који се по професији баве лечењем од алкохолизма -били они медицинари или свештеници – нису у већој мери
успевали да излече алкохоличаре. Ми не омаловажавамо професионализам у другим областима, али знамо да он у нашем случају
не функционише. Кад год смо покушали да професионализујемо дванаести корак, резултат је увек био исти: наш једини циљ бивао
је поражен.

Алкохоличари једноставно не слушају особу која добија новац за примену дванаестог
корака. Ми смо готово од самог почетка знали да разговор лицем у лице с алкохоличарем који пати треба да се заснива само на
жељи да помогнемо и да нам се помогне.

Када АА говори за новац – на састанку или док прича с придошлицом – све то и код њега
самог може да изазове неповољне последице. Новац као мотив компромитује и њега и све оно што он каже особи о којој се стара,
као и све што за њу учини. То је одувек било толико јасно да је врло мали број АА примењивао дванаести корак уз накнаду.

Мада је то потпуно јасно, ипак је професионализам
проузроковао веће расправе међу
чланством од многих других тема. Чистачице које су чистиле под, кувари
који су пржили хамбургере, секретарице у канцеларијама,
аутори књига – сви су они били жестоко нападани зато што су, како су
њихови критичари сматрали, „зарађивали новац на Удружењу
АА“. Занемарујући чињеницу да такви послови уопште не спадају у
дванаести корак, ти критичари су били против ангажовања
професионалних радника у Удружењу АА – а ти радници су за нас често
обављали незахвалне послове које нико други није могао
или није желео да обави. Још више буке се дигло када су чланови Удружења
АА почели да воде одмаралишта и фарме на којима су
радили алкохоличари, када су неки АА ангажовани у корпорацијама да би се
бавили проблемом алкохолизма у индустрији, када
су неки АА постали болничари у одељењима за алкохоличаре, када су неки
АА почели да држе предавања о штетности алкохола. У
свим тим случајевима – и у многим другим – тврдило се да се знање и
искуство Удружења АА продају за новац, па су зато сви ти људи
професионалци.

Међутим, сада смо ипак у стању да повучемо танку
линију између професионализма
и аматеризма. Када смо се сложили да се примена дванаестог корака не
може наплаћивати, поступили смо мудро. Али када смо објавили
да наше Удружење не може да запошљава раднике који нису чланови
Удружења, као и да чланови Удружења АА не могу да своја знања
примењују у другим областима – из нас је говорио страх, страх који је
данас искуство углавном одагнало.

Узмите случај клупског портира и кувара. Да би клуб
функционисао, он мора да буде
сређен и пријатан. Покушали смо да ангажујемо волонтере – али њима је
брзо досадило прање подова и кување кафе седам дана недељно.
Једноставно се нису добро показали. И што је још важније, празан клуб
није могао да одговара на телефонске позиве, али је био
широм отворен за алкохоличаре који имају кључ од клуба и који желе да
лумпују. Зато је неко морао да пази на клуб све време.
Да смо ангажовали алкохоличара, он би добијао исто онолико колико би
добијао и неалкохоличар. Тај посао не представља примену
дванаестог корака; он само треба да омогући примену дванаестог корака.
То је уговор о обављању услуга у најчистијој форми.

А ни Удружење АА као целина не би могло да функционише
без људи који би радили пуно
радно време. У Бироу Фондације и у регионалним бироима нисмо могли да
запошљавамо секретарице које нису биле излечени алкохоличари;
тамо смо морали да имамо људе упознате с тегобама једног АА. Али чим
бисмо их запослили, ултраконзервативни и плашљиви би
крикнули: „Професионализам!“ У једном периоду статус тих верних
службеница био је готово неподношљив. Нису им дозвољавали
да говоре на састанцима Удружења АА зато што су „зарађивале на Удружењу
АА“. Понекад би их чланови чак и избегавали. И они
добродушни су их описивали као „неопходно зло.“ Комитети су у пуној мери
користили такве ставове да би им смањили плате.
Мислили су да ће оне постати још више трезвене ако у Удружењу АА раде за
мале паре. Таква гледишта су се одржавала годинама.
А онда смо схватили следеће: ревносна секретарица за један дан одговори
на десетине телефонских позива, саслуша двадесетак
уцвељених супруга, уговори болнички смештај и пронађе спонзоре за
десетак придошлица; уз то се понаша благо и дипломатски
према гневном пијанцу који се жали на то како она обавља свој посао и
каже да је преплаћена. А таква особа се заиста не може
третирати као професионални АА. Она се не бави дванаестим кораком као
професијом, она само омогућава примену дванаестог корака.
Она помаже да се човеку који дође на наша врата пружи Шанса која му је
потребна. Волонтери из комитета и остали сарадници могу
да буду од велике помоћи, али се од њих не може очекивати да тај терет
носе из дана у дан.

И у Фондацији се понављала иста прича. Осам тона књига
и остале литературе не могу
сами да се спакују и разашаљу по свету сваког месеца. На вреће и вреће
писама о сваком могућем проблему АА – од усамљеног Ескима
до крупних проблема хиљаде група – морају да одговоре људи који разумеју
те проблеме. Контакте са светом око нас требало је
одржавати на прави начин. Алкохоличарима је требало додавати појасеве за
спашавање. Зато смо запослили службенице у канцеларијама.
Добро их плаћамо и оне зараде сваки цент који добију. Оне су
професионалне секретарице, али оне свакако нису професионалне
АА.

Можда ће страх стално вребати у срцу сваког АА – страх да ће једног дана наше име
неко искористити да би зарадио велике паре. Чак и сама помисао на то увек изазове праву буру – а ми смо установили да буре истом
јачином наносе повреде и онима који су у праву и онима који то нису. Оне су увек ирационалне.

Никога такви емотивни изливи не погађају више од оних
АА који су довољно смели да
прихвате запослење у другим агенцијама које се баве проблемом
алкохолизма. Један универзитет је желео да један члан Удружења
АА држи предавања о алкохолизму. Једна корпорација је тражила службеника
коме је та тематика блиска. Државна фарма на којој
раде алкохоличари тражила је управника који би умео да се на прави начин
постави према онима који пију. Један град је тражио
искусног социјалног радника који би знао шта алкохол може да учини
породици. Једна државна комисија за алкохол тражила је
плаћеног истраживача. То су само неки од послова који су нуђени
члановима Удружења АА као појединцима. Повремено су чланови
Удружења АА куповали фарме или одмаралишта где су окореле пијанице у
лошем стању могле да добију потребну негу. Постављало
се питање – и још увек се понекад поставља – да ли такве активности по
традицији Удружења АА треба окарактерисати као професионализам?

Ми мислимо да одговор гласи: „Не. Чланови који се определе за каријеру која захтева
пуно радно време не професионализују дванаести корак Удружења АА.“ Пут до тог закључка био је дуг и трновит. Дуго нисмо
успевали да сагледамо проблем на прави начин. У прво време, чим би неки АА био ангажован за такве послове, он би покушао да
искористи име Анонимних алкохоличара да би обезбедио публицитет или новац за неки пројекат. Фарме на којима су радили пијанци,
образовни пројекти, државно законодавство и комисије увек су помињале податак да за њих раде чланови Удружења АА. Тако је
сваки АА таквим послом ненамерно, али јасно кршио анонимност када би користио име АА да скрене пажњу на своје предузеће.

Због тога су штету претрпеле неке веома добре идеје, а сви повезани с њима били су
изложени неправедној критици група АА. Веома често су ти јуриши вођени уз узвик „Професионализам! Тај човек зарађује на Удружењу
АА!“ А нико од њих није прихватио посао да би примењивао дванаести корак Удружења. У тим случајевима уопште се није радило
о професионализму; међутим, прекршена је анонимност. Главни циљ Удружења АА био је компромитован, а име Анонимних алкохоличара
злоупотребљено.

Сада, када готово ниједан АА у нашем Удружењу не крши анонимност у јавности, важно
је напоменути да су готово сви ти страхови нестали. Схватили смо да немамо ни права ни потребе да обесхрабрујемо оне АА који
као грађани желе да раде на таквим пословима ван Удружења. Кад бисмо им то забранили у ствари бисмо били асоцијални. Не можемо
Удружење АА третирати као затворену институцију нити своје знање и искуство можемо прогласити за најстроже тајне. Ако члан
Удружења АА као појединац може да постане добар истраживач, предавач, стручњак за међуљудске односе – зашто му то не дозволити?
Сви добијају, а ми не губимо ништа. Тачно је да су неки пројекти с којима су се неки АА повезивали били лоше замишљени, али то
већ није кршење нашег принципа.

Ето, то су биле неке узбудљиве згоде након којих се у традицији Удружења АА коначно
усталио аматеризам. За наш дванаести корак никада се не срне узимати новац, али они који раде да би он био могућ заслужују
да им се за то плати.

Девета традиција

„Удружење АА као такво никада не треба да има организациону структуру; али ми можемо основати одборе или комитете
за пружање помоћи који би били директно одговорни онима којима помажу. „

Када је девета традиција први пут написана, у њој је
стајало да „Анонимни алкохоличари
треба да имају најмању могућу организациону структуру“. У годинама које
су уследиле, променили смо мишљење о томе. Данас
можемо са сигурношћу рећи да Анонимни алкохоличари – Удружење АА као
целина – уопште и не треба да имају организациону структуру.

А ми као да противречимо себи самима и настављамо да оснивамо одборе и комитете за пружање
помоћи с организационом структуром. Какав је то покрет без организационе структуре који за своје потребе оснива услужне
организације? Размишљајући о тој загонетки, људи питају: „Како то мислите, без организационе структуре?“

Па, да видимо. Да ли је ико чуо за неку нацију, цркву, политичку партију, па чак и за
неко добротворно друштво које нема правила за учлањивање? Да ли је ико икада чуо за удружење које бар на неки начин не може
да дисциплинује своје чланове и да их присили да поштују неопходна правила и прописе? Зар готово свако удружење на земаљској
кугли не преноси власт на неке своје чланове и не намеће послушност осталим члановима; зар не кажњава и не искључује прекршиоце?
У ствари, у свакој нацији и у сваком типу друштва мора да постоји управа у којој владају одређени људи. У свим тим случајевима
моћ да се управља или влада другима представља суштину организационе структуре.

Ипак, Анонимни алкохоличари су изузетак. Наше Удружење не функционише по том моделу.
Ни наша Конференција Опште службе, ни Биро Фондације, ни најнижи комитет неке групе не могу да издају никаква наређења неком
члану Удружења АА и приморају га да то наређење изврши – а камоли да му изрекну казну. Све смо то покушали много пута, али је
резултат увек био поражавајући. Групе су покушале да искључе чланове, али су се протерани чланови враћали и седели на састанцима
говорећи: „За нас ово значи живот; не можете нас спречити да останемо.“ Много пута су комитети рекли неком АА да одустане
од рада са хроничним пијанцем који никако не успева да остави пиће. Тада су им АА одговарали: „Моја је ствар како примењујем
дванаести корак. Ко сте ви да о томе судите?“ То не значи да неки АА неће прихватити савет или предлог искуснијих чланова,
али је сигурно да неће прихватити њихова наређења. Нико није непопуларнији од ветерана АА пуног мудрости који се пресели
у другу област и тамошњој групи почне да говори како да води послове. Он и сви попут њега који „неуморно брину о интересима
Удружења АА“ наилазе на највећи отпор или, још горе – на исмевање.

Можда ћете помислити да је Централа Удружења АА у
Њујорку изузетак. Наравно, људи
у Централи морају имати извесну власт. Али, управа и запослени у
Централи су још пре пуно времена установили да могу само да
дају предлоге – и то у веома благој форми. Чак су морали да смисле и
неколико фраза које још увек уносе у пола писама које пишу:
„Наравно, ви имате потпуну слободу да у вези с тим поступите како
желите. Али на основу великог дела искуства Удружења, изгледа
да…“ А такав поступак је далеко од наредбе централне владе, зар не? Ми
уважавамо чињеницу да се алкохоличарима не могу диктирати
упутства – ни појединцима, а ни Удружењу као целини.

У том драматичном тренутку чујемо неког свештеника како узвикује: „Они непослушност
уздижу на ниво врлине!“ Њему се придружује психијатар који каже: „Тврдоглава деришта! Они неће да одрасту и да се прилагоде
друштву!“ Просечан човек каже: Ја то не разумем. Мора да су полудели!“ Али сви ти посматрачи превиђају оно по чему се Анонимни
алкохоличари разликују од свих других удружења. Ако неки члан Удружења АА не примењује препоручених дванаест корака најбоље
што може, он готово сигурно потписује сопствену смртну пресуду: наставља да пије и почиње да пропада. Он не бива кажњен од
стране неких људи на власти – он страда зато што не поштује духовне принципе.

Иста опасност прети и целој групи. Ако се већина чланова не придржава дванаест традиција
Удружења АА, група може почети да пропада и може се угасити. Дакле, ми из Удружења АА поштујемо духовне принципе: прво зато
што морамо, а затим и зато што нам се свиђа начин живота који такво поштовање доноси. Велика патња и велика љубав су редари
у Удружењу АА; нису нам потребни други осим њих.

Сада је јасно зашто никада не смемо именовати одборе
који би управљали нашим пословима,
али је исто тако јасно да ћемо увек морати да дозволимо одређеним
радницима да за нас обављају послове. Ради се о разлици између
принципа овлашћене управе и принципа служења, између два концепта који
су понекад потпуно супротни. Поштујући принцип служења,
ми бирамо неформални ротирајући комитет група АА, регионалну управу и
Конференцију опште службе Анонимних алкохоличара
као целине. Данас је чак и наша Фондација, некада независни биро,
директно одговорна нашем чланству. Управа само спроводи
одлуке и обавља наше послове у свету.

Као што је циљ сваког члана Удружења АА да оствари
личну трезвеност, циљ наших служби
је да трезвеност пружи на дохват руке онима који желе да је остваре. Да
нико не обавља свакодневне послове, да се не одговара
на међуградске телефонске позиве, да се не одговара на пошту -тада би
Удружење АА какво ми познајемо престало да постоји. Прекинули
би се канали за комуникацију с онима којима је наша помоћ неопходна.

Удружење АА мора да функционише, али у исто време мора да избегава опасности које
доносе тежње за великим богатством, престижом и трајном моћи – опасности које стално угрожавају друга удружења. Мада на први
поглед изгледа да девета традиција само регулише нека практична питања, она, у ствари, омогућава да се формира удружење без
организационе структуре – удружење у којем постоји само принцип служења, односно истинско сарадништво.

Десета традиција

„Анонимни алкохоличари не заузимају став о питањима изван свог делокруга; зато се име Удружења АА никада не
може увући у јавну расправу.“

Међу Анонимним алкохоличарима се никада није јавио
раздор због неког крупног питања.
Нити су се наши чланови икада јавно опредељивали у односу на било које
питање из света оптерећеног проблемима. Међутим, ту
врлину нисмо стекли током времена. Готово би се могло рећи да смо рођени
с њом. Један ветеран је недавно изјавио: „Међу члановима
Удружења АА практично никада нисам чуо жучну расправу о религијским и
политичким питањима или расправу о некој реформи. Све
док приватно не расправљамо о тим питањима, вероватно нећемо то никада
учинити ни у јавности.“

Као да смо следили неки дубоки инстинкт, ми из Удружења АА од самог почетка смо знали
да се никада, без обзира колико смо испровоцирани, не смемо јавно опредељивати у било којој расправи – чак и у оним питањима
за која се вреди борити. Историја је препуна призора нација које се гложе и група које су се распале зато што су изазвале свађе
или се упустиле у расправе. Неке заједнице су се распале јер су о себи имале превише високо мишљење, па су покушавале да остатку
човечанства наметну своју верзију златног доба. У наше време, видели смо како милиони умиру у политичким и економским ратовима
које су често подстицале религијске и расне разлике. Живимо у доба када је могућ нови холокауст да би се наметнуо одређен
начин владавине и да би се одредио начин расподеле производа природе и људског рада. То је духовна клима у којој је рођено
Удружење АА и у којој је, уз божју помоћ, ипак просперирало.

Нагласимо још једном да то оклевање да расправљамо међу собом или с било ким другим
не сматрамо неком посебном врлином због које се осећамо супериорнији у односу на друге људе. Нити оно значи да чланови Анонимних
алкохоличара^ неће – сада када им је друштво вратило право грађанства – преузимати одговорност и поступати по својој процени
у вези с одређеним савременим питањима. Али када је реч о Удружењу АА као целини, ствари стоје сасвим другачије. У том случају
ми се не упуштамо у јавне расправе, јер знамо да ће наше Удружење нестати ако се у такве расправе уђе. Сматрамо да су опстанак
и ширење Анонимних алкохоличара нешто много важније од заједничког утицаја који бисмо могли имати у било којој расправи.
Пошто опоравак од алкохолизма за нас значи живот, од пресудне је важности да сачувамо пуну снагу средства које нам омогућава
да опстанемо.

Можда сте стекли утисак да су алкохоличари из Удружења АА изненада постали мирољубиви
и да живе као једна велика срећна породица. Наравно, то уопште није тако. Пошто смо људска бића, ми се препиремо. Пре него што
смо се донекле дисциплиновали, ћело Удружење АА је личило на поприште једне големе расправе – бар на површини. Директор једне
корпорације који је прво гласао за то да се некој компанији одобре трошкови од сто хиљада долара, појавиће се на пословном
састанку Удружења АА и препираће се до бесвести око исплате двадесет пет долара за поштанске марке. Кад им се не свиди то што
неки чланови желе да доминирају групом, пола чланова групе се жустро удружује да би формирало другу групу која ће им више
одговарати. Старији чланови, који су се привремено претворили у фарисеје, седе намргођени. Неки жестоко нападају људе који
по њиховом мишљењу имају мутне мотиве. Упркос свему, наше бедне свађе Удружењу АА никада нису нанеле ни најмању штету. Све
је то био само саставни део учења како да се ради и живи заједно. Треба напоменути и да су се расправе готово увек водиле о
томе како да Удружење АА буде ефикасније – како да оно, што је могуће више, помогне што већем броју алкохоличара.

Вашингтонско друштво, покрет алкохоличара који је
основан у Балтимору пре једног
века, готово је дошао до одговора на проблем алкохолизма. У почетку
Друштво се састојало искључиво од алкохоличара који су
покушавали да помогну једни другима. Први чланови су схватили да треба
да се посвете том једном циљу. Вашингтонци су по много
чему сродни данашњем Удружењу АА. Број њихових чланова прешао је цифру
од сто хиљада. Да су их оставили на миру и да су се држали
свог једног циља, можда би пронашли и преостали део одговора. Али то се
није десило. Уместо тога, Вашингтонци су дозволили
политичарима и реформаторима – алкохоличарима и неалкохоличарима – да
користе Друштво За своје сопствене циљеве. На пример,
укидање ропства тада је било вруће политичко питање. Представници
Вашингтонаца су се одлучно и јавно определили о том питању.
Можда би Друштво преживело расправу о укидању ропства, али није имало
никакве шансе од оног тренутка када је одлучило да реформише
америчке ставове о пићу. Неколико година након што су Вашингтонци
кренули у крсташки поход против пића, њихова способност
да помажу алкохоличарима потпуно се изгубила.

Ми у Анонимним алкохоличарима не смемо заборавити
лекцију коју смо научили од Вашингтонаца.
Кад смо схватили зашто је тај покрет доживео бродолом, ми, први
чланови Удружења АА, одлучили смо да наше Удружење остане
ван јавних расправа. Тако је положен камен темељац за десету традицију:
„Анонимни алкохоличари не заузимају став о питањима
изван свог делокруга; зато се име Удружења АА никада не може увући у
јавну расправу.“

Једанаеста традиција

„Наша политика за стицање публицитета заснива се на сопственој привлачности, а не на пропагирању; увек треба
да задржимо анонимност када је реч о штампи, радију и филму.“

Без легија својих присталица, Удружење АА се никада не би развило овако како се
развило до данас. Огроман публицитет који Удружење ужива у ћелом свету представља његово главно средство за придобијање
алкохоличара. У канцеларијама и клубовима Удружења АА, у нашим домовима, телефони непрестано звоне. Један глас каже: „Прочитао
сам чланак у новинама…“; други: „Чуо сам на радио-програму…“; трећи: „Видели смо филм…“ или „Видели смо емисију о
Удружењу АА на телевизији…“ Није претерано рећи да је половина чланства Удружења АА за нас сазнала на тај начин.

Гласови који постављају та питања не припадају само
алкохоличарима или њиховим
породицама. Лекари у медицинским часописима прочитају нешто о Анонимним
алкохоличарима и позову нас да би добили још информација.
Свештеници запазе чланке у својим црквеним часописима и такође почну да
се распитују. Послодавци дознају да наш рад одобравају
велике корпорације и желе да чују шта се може учинити с алкохолизмом у
њиховим сопственим фирмама.

Зато ми имамо велику одговорност да развијамо најбоље могуће односе Анонимних
алкохоличара с јавношћу. Мислимо да смо преко многих болних искустава схватили како то треба да чинимо. Наша политика за стицање
публицитета се по много чему битно разликује од уобичајене политике промовисања. Установили смо да треба да се ослонимо на
принцип привлачења, а не на пропагирање.

Погледајмо како функционишу те две супротне идеје –
привлачење и пропагирање. Нека
политичка партија жели да победи на изборима, па пропагира врлине свог
руководства да би освојила гласове. Угледна добротворна
организација жели да прикупи новац; зато сместа упућује писма свим
утицајним личностима чији би се прилог могао добити. Публицитет
који уживају руководеће структуре одређује велики део политичког,
привредног и религиозног живота на свету. Људи имају потребу
да одређене циљеве и идеје симболично повезују са одређеним особама. Ми у
Удружењу АА то не доводимо у питање. Али ми се морамо
озбиљно суочити са чињеницом да присуство у јавности носи и одређене
опасности – посебно за нас. По темпераменту, готово сви
ми спремни смо да упорно промовишемо своје циљеве, али удружење које би
се састојало готово само од таквих особа делује застрашујуће.
Имајући у виду ту велику опасност, схватили смо да морамо научити да се
уздржавамо.

Зачудили смо се колико се то уздржавање исплатило. Анонимни алкохоличари су тако
стекли већи публицитет него што би стекли вештином и способностима најбољих представника за штампу. Било је јасно да Удружење
АА треба да стекне публицитет; проценили смо да ће тај задатак најбоље обавити наши пријатељи. Баш то се и десило – у већој
мери него што смо и очекивали. Искусни новинари су – мада их је посао научио да буду сумњичави – сви почели да преносе поруку
Удружења АА. За њих, ми смо били нешто више од извора за добру причу. Мушкарци и жене из штампе су нас пријатељски подржавали
у готово свима ситуацијама.

У почетку, новинари нису могли да разумеју зашто не
прихватамо публицитет за појединце.
Заиста су били збуњени нашим инсистирањем на анонимности. А затим су
схватили. Ево нечега што је реткост у свету – удружење
које каже да жели да прикаже јавности своје принципе и свој рад, али не
жели да представи своје чланове. Штампа је била одушевљена
овим ставом. Од тада, наши пријатељи новинари извештавају о Удружењу АА
са жаром који тешко могу да изразе и наши најревноснији
чланови.

Неко време је америчка штампа више него и сами наши
чланови сматрала да је анонимност
Удружења АА добра идеја. У једном периоду, око сто наших чланова је
кршило анонимност у јавности. У најбољој намери, ти људи
су говорили да је принцип анонимности нешто застарело, нешто што припада
почецима Удружења АА. Били су сигурни да би се Удружење
АА развијало брже и да би постигло више када би користило савремене
методе за стицање публицитета. Напомињали су да у Удружењу
АА има много особа које су познате у локалним, националним или
интернационалним оквирима. Ако су они вољни – а многи јесу били
-зашто се њихова припадност Удружењу не би објавила, чиме би се други
подстакли да нам се придруже? То су били уверљиви аргументи,
али се, срећом, наши пријатељи од пера нису с њима сложили.

Фондација је писала писма практично свакој новинској
кући у Северној Америци објашњавајући
своју политику: жељу да се буде привлачан без пропагирања. Наглашавала
је да је анонимност појединаца највећа заштита Удружења
АА. Од тада, уредници и коректори изостављају имена и слике чланова
Удружења АА из чланака у својим часописима; они често подсећају
амбициозне појединце из Удружења АА на политику анонимности у Удружењу.
Знали су и да жртвују добре приче да би испоштовали
ту политику. Њихова одлучна подршка била је од велике помоћи. Још само
веома мали број чланова Удружења АА свесно крши анонимност
у јавности.

Ова кратка прича показала је како се дошло до једанаесте традиције. Међутим, та
традиција за нас представља много више од успешне политике за стицање публицитета. Она не значи само одбацивање егоизма.
Та традиција нас стално и сасвим конкретно подсећа да личној амбицији нема места у Удружењу АА. Поштујући је, сваки члан постаје
активни чувар Удружења.

Дванаеста традиција

„Анонимност је духовни темељ свих наших традиција; она нас непрестано подсећа да принципе треба поставити
изнад појединца.“

Жртвовање представља духовно ткиво анонимности. Пошто дванаест традиција Удружења
АА од нас непрестано траже да личне жеље подредимо заједничком добру, ми схватамо да је дух жртвовања – који анонимност добро
симболизује – темељ свих тих традиција. Чланови Удружења АА су доказали да су спремни да поднесу те жртве и због тога чланство
верује у своју будућност.

Али у почетку анонимност није била резултат нашег самопоуздања. Она је била дете
наших тадашњих страхова. Наше прве безимене групе алкохоличара биле су тајна друштва. Заинтересовани људи могли су да дођу
до нас само преко пријатеља у које смо имали поверења. Шокирало би нас и само помињање публицитета, чак и у вези с нашим радом.
Мада више нисмо пили, још увек смо мислили да треба да се клонимо неповерења и презира јавности.

Када је 1939. године изашла Велика књига, ми смо је назвали Анонимни алкохоличари.
У предговору је стајала ова суштинска изјава: „Важно је да останемо анонимни јер нас за сада има премало да бисмо изашли на
крај с огромним бројем захтева који се могу очекивати после објављивања ове књиге. Пошто смо углавном запослени људи и имамо
своје професије, у том случају не бисмо могли добро да обављамо своје послове.“ Између редова се лако могао прочитати наш
страх да би велики број придошлица можда нарушио нашу анонимност и изложио нас погледу јавности.

Како је растао број група АА, повећавали су се и
проблеми у вези с анонимношћу. Радосни
због спектакуларног опоравка неког нашег брата алкохоличара, понекад смо
расправљали о оним интимним и потресним детаљима
из његовог случаја који су били намењени само спонзору. Тада би увређена
жртва с правом изјавила да смо изневерили њено поверење.
Када би такве приче почеле да круже изван Удружења АА, вера у наша
обећања о анонимности била је озбиљно пољуљана. Због тога
су људи често одлазили од нас. Јасно је да имена свих чланова Удружења
АА – а и њихове приче – треба да буду тајна, ако те особе
тако желе. То је била наша прва лекција у практичној примени
анонимности.

Међутим, некима од наших придошлица – онима који су и иначе били хировити – уопште
није било стало до тајности. Желели су да на сав глас вичу о Удружењу АА, и то су и чинили. Алкохоличари који су тек оставили
пиће занесено су јурили и опседали свакога ко је пристао да слуша њихове приче. Други су трчали пред микрофоне и камере. Понекад
су се опијали и изневеравали групу причајући у пијаном стању. Од чланова Удружења АА постали су хвалисавци Удружења АА.

Такве разлике у понашању су нас заиста натерале на размишљање. Пред нама је јасно
стајало питање: „Колико анониман треба да буде члан Удружења АА?“ Развојни пут којим смо ишли показао је да не можемо бити
тајно друштво. Међутим, исто тако је било сасвим јасно да не можемо бити ни водвиљска сцена. Требало нам је доста времена да
трасирамо безбедан пут између тих крајности.

По правилу, просечни придошлица је желео да његова
породица одмах сазна шта он покушава
да учини. Такође је желео да те вести саопшти и другима који су покушали
да му помогну -свом лекару, свом исповеднику, блиским
пријатељима. Затим би стекао још више самопоуздања па би свом послодавцу
и пословним сарадницима саопштио да је променио
начин живота. Затим му се пружила прилика да помаже другима, па је
установио да готово свима може да прича о Удружењу АА. Ти
опуштени разговори помогли су му да се ослободи страха да ће бити
жигосан као алкохоличар, па је ширио вести о постојању Удружења
АА у својој заједници. Много мушкараца и жена је дошло у Удружење АА
након таквих разговора. Мада нису стриктно поштовали
анонимност, ти разговори су, у ствари, били у духу анонимности.

Али постало је јасно да метод непосредног информисања има ограничени домет. Требало
је упознати широку јавност с нашим целокупним радом. Групе АА требало је да стигну до што је могуће више очајних алкохоличара.
Зато су многе групе почеле да одржавају састанке који су били отворени за јавност, тако да је просечни грађанин могао сам
да сагледа шта то ради Удружење АА. Људи су веома добро реаговали на такве састанке. Убрзо су групе почеле да примају захтеве
да се говорници из Удружења АА појаве пред грађанским организацијама, црквеним групама и медицинским друштвима. Резултат
је био добар, јер се на тим скуповима одржавала анонимност, а извештачи су упозорени да не објављују ни имена ни слике чланова
Удружења АА.

Затим су дошле наше прве екскурзије у прави публицитет
и оне су биле фантастично
искуство. Због чланака о нама у Плаин Деалеру у Кливленду, наше чланство
у том граду преко ноћи је порасло од неколико чланова
до неколико хиљада људи. Новинске вести о томе да је г. Рокфелер
(Роцкефеллер) вечерао с Анонимним алкохоличарима помогле
су да се наше тадашње чланство удвостручи за годину дана. Чувени чланак
Џека Александера у Сатурдаy Евенинг Посту је Удружење
АА претворио у националну институцију. Све то омогућило је да се подршка
Удружењу и даље шири. Друге новине и часописи желели
су да објављују приче о Удружењу АА. Филмске компаније желеле су да нас
фотографишу. Радио и телевизија су нас опседали захтевима
да учествујемо у њиховим програмима. Како је требало да поступимо?

Док је расла та плима која нам је доносила велико признање јавности, ми смо схватили
да нам она може донети или непроцењиву корист или велику штету. Све је зависило од тога како се она каналише. Једноставно нисмо
смели да ризикујемо да се пред публиком појаве самозвани чланови и представе се као месије које говоре у име целог Удружења
АА. Инстинкт за стицање популарности могао би да нас уништи. Ако би се само један члан појавио пијан пред јавношћу или би пао
у искушење да користи име Удружења АА за своју личну корист, штета би била ненадокнадива. У тим сферама (штампа, радио, филм
и телевизија), анонимност – стопостотна анонимност – била је једини могући одговор. Овде је принципе требало поставити изнад
појединаца, и то без изузетка.

Та искуства су нас научила да анонимност представља
истинску примену понизности.
Она је духовни квалитет који прожима све и који данас даје печат животу
Удружења АА у свим срединама. Пошто нас води дух анонимности,
ми као чланови Удружења АА покушавамо да превазиђемо своју личну жељу за
истицањем – како међу осталим члановима алкохоличарима,
тако и пред јавношћу. Када остављамо по страни те сасвим људске тежње,
ми верујемо да сваки од нас учествује у ткању заштитне
одоре која покрива ћело наше Удружење и под којом можемо да се развијамо
и да радимо јединствено.

Сигурни смо да је понизност, изражена кроз анонимност, најпоузданији чувар кога
ће Анонимни алкохоличари икада имати.

Дванаест традиција дужи облик

Искуство Удружења АА научило нас је следећем:

Прво – Сваки члан Анонимних алкохоличара само је мали део
велике целине. Удружење АА мора наставити да живи јер ће у супротном већина од нас сигурно умрети. Зато наше заједничко добро
долази на прво место. Али добро појединца долази одмах иза заједничког.

Друго – За остварење циља наше групе постоји само један
врхунски ауторитет – Бог пун љубави који треба да се изрази у свести наше групе.

Треће – Чланови нашег Удружења могу да буду сви они који
пате од алкохолизма. Зато не треба да одбијемо никога ко жели да се опорави. А чланство у Удружењу АА никада не треба да зависи
ни од новца ни од репутације. Свака два или три алкохоличара која се окупе да би остали трезни могу се назвати група АА ако
као група нису повезани с другим организацијама.

Четврто – Када је реч о активностима група,
групе АА нису
одговорне ником другом осим сопственој савести. Али када планови неке
групе утичу и на добробит суседних група, те групе морају
бити консултоване. И ниједна група, регионални комитет ни појединац
никада не смеју да предузму ништа што би у великој мери
утицало на Удружење АА као целину, а да пре тога не консултују Биро
Опште службе. У таквим случајевима најважнији је наш заједнички
интерес.

Пето – Свака група Анонимних алкохоличара треба да буде
духовна јединица са само једним примарним циљем – да пренесе своју поруку алкохоличару који још увек пати.

Шесто – Проблеми у вези с новцем, имовином и влашћу могу
нас лако одвући од примарног духовног циља. Зато ми мислимо да сваки део имовине који заиста може користити Удружењу АА треба
да буде посебна целина с посебном управом, чиме се материјално раздваја од духовног. Група АА као таква никада не треба да
улази у послове. Институције Удружења АА, као што су клубови или болнице са знатном имовином или администрацијом, треба да
буду засебне целине тако да се, ако је неопходно, групе могу слободно дистанцирати од њих. Зато такве институције не смеју
да носе име Удружења АА. О њиховој управи треба да се старају искључиво они који их финансирају. Када је реч о клубовима, обично
се постављају управници који су АА. Али болнице, као и друга места за опоравак, треба да буду изван Удружења АА – и треба да
буду под надзором медицинара. Групе АА могу да сарађују с било ким, али таква сарадња никада не треба да прерасте у повезивање
или пружање подршке – конкретне или имплицитне. Група АА не срне се повезивати ни са ким.

Седмо – Групе АА треба да се издржавају искључиво добровољним
прилозима својих чланова. Ми мислимо да свака група треба брзо да оствари тај идеал; сваки јавни захтев за прикупљање средстава
у име Анонимних алкохоличара изузетно је опасан, без обзира да ли га упућују групе, клубови, болнице или неке агенције изван
Удружења АА; није мудро прихватати позамашне поклоне од било кога, као ни прилоге који подразумевају било какве обавезе. Исто
тако, ми са пуно забринутости посматрамо оне благајнике Удружења АА који осим разумних резерви и даље сакупљају средства
без јасног циља који је одредило Удружење АА. Искуство нас упозорава да ништа тако успешно не уништава наше духовно наслеђе
као бесплодне расправе о имовини, новцу и власти.

Осмо – Анонимни алкохоличари треба увек да остану аматери.
Ми дефинишемо професионализам као пружање савета алкохоличарима за хонорар или плату. Али за послове за које бисмо иначе
ангажовали неалкохоличаре можемо ангажовати алкохоличаре. Такве специфичне услуге могу им се пристојно платити. Међутим,
за примену дванаестог корака ми никада не узимамо новац.

Девето – Свака група АА треба да има најмању
могућу организациону
структуру. Најбоља је ротирајућа управа. Мале групе могу да изаберу
своју секретарицу, а велике групе ротирајући комитет
који често запошљава секретарицу с пуним радним временом. Управа Опште
службе, у ствари представља наш Комитет Опште службе
АА. Она чува традицију АА и прима добровољне прилоге АА којима се
покривају трошкови Бироа Опште службе АА у Њујорку. Групе
су овластиле управу да се стара о нашим односима с јавношћу, па она
гарантује за интегритет нашег главног часописа – А.А. Грапевине.
Сви наши представници у управи треба да поштују принцип служења, јер су
праве вође у Удружењу АА само одане и искусне слуге
целине. Оне на својим положајима не стичу никакву праву власт; оне не
управљају. Њихов рад се у суштини састоји од поштовања
свих појединачних интереса.

Десето – Ако би тиме Удружење АА увукли у јавну расправу,
ниједна група нити члан АА никада не смеју заузети став о контроверзним питањима која су изван делокруга Удружења АА; то се
посебно односи на питања из области политике, конзумирања алкохола и религијских секти. Групе Анонимних алкохоличара се
никоме не супротстављају. О тим питањима чланови АА не могу да износе никакве ставове.

Једанаесто – Наше односе с јавношћу треба да
карактерише
анонимност појединаца. Ми мислимо да Удружење АА треба да избегава
сензационалистичко оглашавање. Наша имена и фотографије
као чланова Удружења АА не треба објављивати, приказивати на филму нити
објавити у штампи. Наши односи с јавношћу треба да
се заснивају на привлачности, а не на пропагирању. Нема никакве потребе
да хвалимо саме себе. Сматрамо да је боље да нас препоручују
наши пријатељи.

Дванаесто – И коначно, ми из Анонимних алкохоличара верујемо
да принцип анонимности има огроман духовни значај. Он нас подсећа да принципе треба да поставимо изнад појединаца; да, у ствари,
треба да примењујемо истинску понизност. А то треба да чинимо да нас велики благослови које смо добили не би искварили; да
заувек живимо мислећи са захвалношћу на Њега који председава свима нама.